Ko je prvi,
učenik ili profesor?
Ako neku oblast uopšte ne poznajemo, u ovom
slučaju pevanje ili teoriju muzike, očekivano je da nam treba vodič. Glavno
pitanje koje se nameće je koji je zadatak profesora pevanja i muzike uopšte? Do koje
granice se pruža mentor/profesor pevanja a odakle počinjemo mi? Ako je ta
granica strogo postavljena prečka, počinju da nas žuljaju dodeljene kategorije.
Ukoliko postoje krute i suviše striktne odrednice dolazi
do sukoba naše individualnosti i
tuđih očekivanja.
U to sam se uverila kroz svoje i posmatranje
iskustva vršnjaka još od najranijih školskih dana, s tim da tada nisam umela to
da kažem. Ili nisam smela, plašila sam se kako će to čuti moji tadašnji
profesori. Promenila sam mnogo klasa i susrela se sa mnoštvom tumačenja svog glasa, načina sviranja, talenta,
muzikalnosti i svih mogućih saveta šta treba da radim sa svojim muzičkim bićem.
Ponajmanje sam se susretala sa prihvatanjem i osluškivanjem svoje individualnosti. Zapravo, to mi se
dogodilo samo jednom, dok sam pevala u dečijem horu „Kolibri“. Zbog tog
iskustva sam i mogla da znam da postoji nešto drugo, a ne samo puke etikete.
Učimo od
učenika
Razgovarajući sa kolegama shvatila sam da
nisam usamljena, i da su okamenjene kateogrije uzele maha u školovanju.
“On nam za takmičenje, daćemo ga na republičko “,”Ma nije neki
kapacitet, pusti ga”. I tu se priča završila, bez mnogo pitanja. Nečije
predubeđenje postaje etiketa i breme koje skinemo ili ne skinemo. Kako sam bila
na obe strane, shvatila sam važnost stalne
provere sa učenikom. Niko nije isti, svako započinje bavljenje muzikom
iz nekih svojih, drugačijih razloga. Odgovornost profesora je da se pozabavi
time ko je ispred njega.
Časove pevanja koncipirala sam tako da svako ima slobodu da se upozna sa svojim glasom kroz muziku koja je njemu bliska. Danas, sa ove tačke gledišta, mogu da se osvrnem i nabrojim neka zapažnja koja su mene dovela do mesta na kome sam sada. Ponavljam priču o jedinstvenosti svačijeg izraza, ali zašto inače postoji bilo koja umetnost nego da puštamo sve te različite svetove u nama da govore? Da li kroz boje, slike, slova ili note, sasvim je svejedno, ali da govore i da se čuju. Ako nekome uskratite to, uskraćujete mu mnogo. Pomoći nekoj osobi da izrazi sebe, a ne nametati svoje, odgovornost je svakoga ko se bavi bilo kojom vrstom umetničkog rada. Umetnost je tu da danas budemo morski sunđer, sutra Elvis Prisli a prekosutra ko zna šta, i to je sva njena čar.
Koraci ko laki
oblaci
Vodič kroz muziku, poznatiji kao profesor muzike odnosno pevanja, bilo bi lepo da:
- Pusti da ti odabereš muziku po svom nahođenju i diskutuje sa tobom o tome na časovima pevanja.
- Nema problem što se tvoj muzički ukus i odabir ne podudara sa njegovim, ili ne uklapa u neki “standardni”.
- Bude upoznat sa savremenim muzičkim svetom i priđe mu sa fenomenološke strane, zainteresovano, sa dozom znatiželje.
- Otvori vrata i prozore za sva tvoja pitanja i nedoumice i uvaži tvoj kritički odnos prema onome što radite.
- Ponudi ti novu muziku, raznu: arapsku, indijsku, evergrin i bluz, treš metal i starogradske pesme.
- Ima sluha za tvoju evaluaciju procesa: dokle ste stigli i u kom smeru se krećete.
- Prati tvoj autentičan tempo, bez ubrzavanja/forsiranja razvoja.
Svi mi koji se bavimo nečijim obrazovanjem, a pogotovo u domenu umetnosti, imamo mogućnost da se razmašemo i dopustimo pristojnu dozu slobode u tom procesu. Toliko da nas drži u okvirima, a dovoljno da se nečija kreativnost desi i postepeno razvije. Najvažnije, profesori muzike imaju jednu privilegiju u odnosu na druge predmete. Naime, pored priče o muzici, posrednog upoznavanja sa njom kroz prepričavanje materije i konkretne vežbe, ona se neposredno događa za vreme časa. Osim u cilju razvoja, muzika je tu i radi sebe same – muzičkog doživljaja. Profesor muzike, a naročito pevanja, kao vodič kroz muzička prostranstva neverbalnog, tu je da podstiče i navija da svako osmisli svoje muzičko Ja. Ni manje ni više od toga.
Fotografija: Rose Hilton – Singing Lesson
Izvor: Pinterest
