Kada pričamo o muzici, govorimo o izvođenju i živom zvuku, te evo jedne od pesama sa moje lične plejliste, i prvog u nizu snimaka koje ćete slušati u okviru sajta i kanala Slobodno Pevaj 🙂 Pesmu smeštam u folder pod nazivom unutrašnje pesme. Reči koje vezujem za ovu pesmu su: molitva, smirenost, belina, nebo, visina, večno, uzvišeno. Još, pesmu asociram i sa izgubljenim, prolaznim, što bi bio opozit prvopomenutim asocijacijama. To je prvi kontrast koji uočavam dok promišljam o pesmi.
Svoj doživljaj pesme izražavam kroz način na koji koristim glas, mesto na kome uzimam dah ili ostajem bez daha, grimase na licu koje variraju tokom pesme; zatim kroz pokrete koje pravim dok sviram, tonove koje dodajem ili oduzimam, atmosferu koju pravim spolja tako da se slaže sa mojim unutra. Još nešto do čega mi je stalo jeste prepuštanje pesmi, uz što svedenije razmišljanje o samoj analitičkoj i tehičkoj strani pesme. Dugogodišnja analiza muzike pomalo me je udaljila od izvođenja, pa otud sviranje i pevanje osećam kao poznate, ali dugo nekorišćene aspekte muzike. Kontrast na koji nailazim je ja muzički teoretičar, okrenut muzici iz glave, i ja izvođač muzike, neko ko donosi muziku iz tela, glasom i pokretom.
Sa muzičke strane, pesma je osmišljena kroz ponavljanje strofa, dok refren zauzima reč aleluja, u svakoj strofi čak četiri puta. To nam daje prostor da kreiramo “aleluja” na mnoštvo načina, menjamo ga po sopstvenoj muzičkoj volji, dodavanjem i oduzimanjem tonova, sklapanjem novih fraza. U strofi postoji razlika između ljuljuškavih delova i napetosti koja se ostvaruje upotrebom specifičnih akorda. Kontrast u muzičkom sadržaju povlači niz kontrasta sa kojima možemo da radimo. Analiziramo ih, opojmljujemo i dajemo značenja koja su nam bliska. Časovi pevanja tome i služe, da nađemo pojmove za naš doživljaj nekog muzičkog sadržaja, i sa tog mesta izvedemo pesmu.
Do sledećeg slušanja 🙂