Tvorac ove divne alegorije o muzici i glasu je Anđela Pendić, pesnikinja, budući doktor lingvistike, a od pre nekoliko meseci i jedna od dragih osoba sa kojom istražujem svet muzike. Priča koja je pred nama govori o procesu upoznavanja i osvajanja novih obala muzike: tonova, lestvica, visine i boje glasa i mnogih drugih. Nastala je kao zbir Anđelinih ličnih i zajedničkih asocijacija sa naših časova pevanja. Isprepletani narativi, uobličeni u jednu celinu, može se reći u dramu od dva čina, svedočanstvo su Anđelinog procesa upoznavanja sa sopstvenim glasom i njegovim potencijalima.
Likovi starogrčkog mita – Orfej i Euridika, poslužili su kao prigodne simboličke predstave i nosioci Anđelinih ličnih značenja o glasu, baš kao i muzički tonovi.
Prema Anđelinim rečima:
“Kad sam otpevala visoko „re“, Elena je ushićeno uzviknula: „Pa obaramo rekorde“. Prosto se nametnulo da uočimo to „re“ u rekord, i tako je počela igrarija sa rečima koje u sebi sadrže neku notu. “
Mit o Orfeju je večita tema pesnika, ponajviše zato što su u njemu videli onu tajnovitu vezu između pesnika i njegove pesme – Euridika je simbol neizrecivog, što tražimo, ali gubimo kada se za tim okrenemo, kao što pesnik, smeštajući osećanja u ograničene reči, gubi nešto od značenja koje je želeo da prenese. Euridika je simbol pesme, značenja. U ovoj našoj verziji, Orfej je vodič Euridici kroz tamu sputanog glasa ka svetlosti slobode, Euridika izlazi iz podzemlja i peva s njim. Ovde je Euridika pesma, ali ne pesma u smislu stiha, reči, već čista melodija, koja se rađa i raduje.”
Male i velike notne radosti – uvod u bajku
“Kada sam došla prvi put kod Elene, nisam znala da otpevam doslovno ništa, nisam umela da pogodim nijedan ton koji bi ona odsvirala na klaviru. Onda je Elena rekla: „Hajde ti pusti glas, pa ću ja tebe da pratim“. I ja sam pustila jedno „aaaa“, ona ga je „uhvatila“ na klaviru, i tako je počelo moje putovanje u razumevanje muzike. Već taj njen pristup mi je bio neverovatan – to da me od onoga što je meni poznato i moguće vodi ka nepoznatom i nemogućem, na meni najprijemčiviji način. Osetila sam odjednom neverovatnu slobodu, i ogromna trema sa kojom sam došla počela je da iščezava, i vrlo brzo je uopšte više nije bilo. Niti straha. A ponajmanje sumnje da ću nekada naučiti da pevam. U tome me najviše drži i dalje sama Elenina vera da je to moguće nekome poput mene, ko nema nikakvog iskustva sa pevanjem, niti ima razvijen sluh, niti ume da kontroliše svoj glas. A takođe, i očevidan napredak, i o njemu ću govoriti ovde, dok budem opisivala kako su nastali ovi Mali i Veliki notni nestašluci.
Ovo će, dakle, biti i jedna moja ispovest, iz najlepše dubine koju otkrivam u sebi baveći se konačno muzikom, o čemu sam sanjala tako dugo ali za šta nisam imala hrabrosti ni da počnem, sputana idejom da je taj cilj neostvariv, jer „nemam sluha ni glasa“.
Prvo što sam otpevala, saznala sam posle od Elene, bilo je „la“. Prema „la“ gajim neku vrstu sentimentalnog odnosa, „la“ je postalo simbol mog glasa koji želi da peva, i koji je krenuo na taj put. Mog poznatog glasa, prirodnog, najličnijeg, najslobodnijeg. To je bio ton koji sam uvek umela da otpevam tačno, koji je bio kao neki oslonac na koji sam mogla uvek da se vratim.
Prva pesma koju sam skoro celu otpevala, jedna italijanska srednjovekovna melodija, napisana je u a-molu. To me je oduševilo, i bilo mi je fascinantno što je upravo to „la“ opet prisutno kao simbol moje neke najizvornije unutrašnje melodije. Kako sam sama posle sve više voljenih pesama odsvirala na sintisajzeru, uvidela sam da je većina napisana u istoj lestvici. Na poetskom nivou me je to radovalo čak, sve mi je bilo logično – ja sam trenutno jedan a-mol, i sad idem da nalazim sebe u drugim lestvicama.
U početku sam umela da pogodim samo par nota, možda od „la“ do „re“ u donjem registru, dakle, nisam imala čak ni jednu celu oktavu. Postepeno sam učila, upoznavala svoj gornji, „svetli, mekani, visoki“ registar. Došla sam do tačke kada sam učvrstila i više od jedne oktave. A onda, na jednom času, shvatile smo da mi se malo to prvo „la“ destabilizovalo, više nisam umela da mu se vratim kao pre. Uspela sam da osvojim note koje ranije nikad nisam mogla ni da dotaknem, ali ono najsigurnije „la“ sam nekako skoro pa zaboravila. Ali mi je zato ono više „la“, iz visokog registra, postalo novi oslonac. Njega sam sad uspevala da otpevam najlepše i najzvonkije. Taj čas kad smo otkrile da je staro „la“ napušteno, i kad sam dostigla rekord sa novim, još višim „re“, bio je nadahnuće za ova dva teksta o Orfeju i Euridici. Inspiracija za Velike notne nestašluke bilo je to „izneveravanje“ donjeg „la“, i preljuba sa onim visokim „la“, susedom sa gornjeg sprata.
Mali notni nestašluci – prvi čin
Euridika je osećala neku neodređenu potrebu za muzikom.
***
Orfeja je počeo da muči išijas, pa je morao da odloži svoju liru. Pošto nije mogao bez muzike, prešao je privremeno na klavir.
***
Tada su se upoznali. Ona je prolazila uvek pored izvora kraj kog je svirao. Stajala je sa strane, i osmelila se da pusti glas u trenutku dok je njegov kažiprst dodirivao jedno la. Orfej se naglo okrenuo, pogođen sazvučjem, zaboravivši da pati i dalje od išijasa. Ona je pritrčala da mu pomogne.
Rekao je: „Inače se nikad ne okrećem, nisam takav čovek“.
Ona je prećutala: „Za mnom se i ne sme okretati.“
***
Otada se ona Euridikina neodređena potreba za muzikom uobličila u želju da kod Orfeja krene na časove pevanja. Posle njihovog prvog čeda, la, usledili su i si, do, re… Orfej i Euridika su ponosno gledali kako rastu, kako postaju sve zvučniji, jači, kako prohodavaju.
Orfej se vratio liri, ali klavir nije ostavljao. Jednom, u naletu nežnosti, rekao je svojoj dragoj: „Ti si moja euridirka.“
***
Već su imali skoro svu decu. Kad su želeli da pevaju, trebalo je samo da ih Euridika rasporedi na svoje stolice, koje je Orfej pripremio. Da ih smesti da sednu tako da svakom njegova stolica bude najudobnija. Problem je bio što su svi još uvek bili jako mali, pa su im se nogice klatile, ne mogući da dotaknu pod. Ali Orfej i Euridika su bili strpljivi.
***
Deca kao deca, stalno se vrpolje, dobacuju, klackaju. Ali jednom su njihovi nestašluci izveli njihove roditelje iz takta. „Pa ovo su muzičke stolice!“, pomislili su gotovo istovremeno najmlađi la i si, i poskakali. Zatim su im se pridružili i ostali, i počeli su skupa da jurcaju ukrug i da jedni drugima te stolice izmiču. Euridika i Orfej nisu više znali kome koja pripada.
***
Uskoro su mnogi tonovi već naučili da sede mirno na svojim stolicama, mogli su da se oslone na stopala. Osim toga, Euridika je sve bolje poznavala svoju decu, čak je i onu najvišu, najstasaliju, stoga najproblematičniju, uspevala da posadi na svoje mesto. Jednom je čak i najstarije re rešilo da bude poslušno.
„Ovaj dan je predragocen! Prelazimo rekorde!“, čuli su se radosni glasovi roditelja.
To je izazivalo negodovanje kod drugih. Mi je reklo: „A što meni niko nikad ne kaže da sam nezamisliv, na primer!“ Sol: „Ili meni da sam apsolutno genijalan…“ „Ni meni nisu nikad kazali da sam fantastičan“.
Jednako su se bunili i tonovi iz grudi i oni iz glave. Re su izgurali tako da više ni samo nije znalo gde je tačno, pa se kolebalo između grudi i glave.
***
Majka je prema njemu bila najbolećivija. Zato što je u njemu videla oličenje jedne dinamike paradoksa – sudara između srca i uma, poznatog i nepoznatog.
Veliki notni nestašluci – drugi čin
Orfej i Euridika pevaju i sviraju kao nekada. Euridika nikako ne može da potrefi notu la, ono la od kog je sve počelo. Orfeja počinje da izjeda sumnja.
Orfejeva ispovest
„Vidi ti to, kako je zaboravila ono la koje nam je bilo prvo. Koje je bilo jedino što je sigurno pevala. To lalalalala naše ljubavi! Ime naše harmonije! A sada, ovo visoko, peva bez greške. I što je najčudnije, i njegovog suseda, si. Mada, verujem da joj se glas ipak umorio, promenio, nakon tolikog boravka u podzemlju. Dok je tog potresnog dana išla za mnom ka svetlu, hvala nebesima što sam se setio onog išijasa zaljubljenosti, što sam održao tim sećanjem svoju snagu volje, i što se ovaj put nisam okrenuo. Inače ne bismo sada bili ovde, zajedno.“
Euridikina ispovest
„Vidim da sumnja, osećam ljubomoru. Kako da sakrijem, kad mi se čuje u glasu.
Kako da mu kažem da sam i dalje ipak verna svakom la, svim oblicima naše ljubavi, njenoj ranoj ustreptalosti, njenoj zreloj zvonkosti.
Da li bi mogao da razume da sam bila željna svetla, da ga se ne mogu nagledati, toliko sam dugo bila u mraku?
Da li bi značilo išta ako bih mu rekla da nisam suvišno radoznala, nisam te prevarila, nisam promiskuitetna, ne volim profano, nije mi pošandrcala busola. Kako ne razume da ne mogu više, uvek sam tu, u podzemlju ili prizemlju. Potrebni su mi spratovi. Da, zato se penjem po lestvicama, sve do vrha zgrade. Svakog jutra penjem se na krov dok on spava. Posmatram sunce. Tamo la i si visina sami odjekuju u mom glasu. O, Orfeju, zašto ti, koji tako stremiš visinama, zašto se držiš tog niskog la, zašto ne pratiš moj žudni glas…
Jeste, pevala sam sa susedima sa visine.
Jer sam zaboravila kako je zvučao moj glas pre silaska u podzemlje.
A–molim te, Orfeju, oprosti mi!“
