Poslednjih meseci svedoci smo tektonskih promena na nivou čovečanstva. Virus korona obojio je našu svakodnevicu i gotovo da ne prođe dan u kom ne čujemo nešto novo i različito od onog juče. Spoljašnji svet je utihnuo, a aktivnosti koje smo do nedavno upražnjavali sada nam nisu dostupne ili su dobile novo ruho. Prisilno gašenje spoljašnjih događanja uticalo je na svakoga od nas. Prilagođavanje je bilo manje ili više uspešno, i još uvek se nije završilo, i niko ne zna kada će. Kolektivno plivanje u moru spoljašnjih neodumica i kontradiktornosti može biti vrlo iscrpljujuće. U poziciji smo da izaberemo: strepnja nad spoljašnjim svetom ili zaokret ka unutra. Na nama je da odlučimo šta u ovom trenutku više radi za nas, šta je u funkciji našeg psiho-fizičkog zdravlja u promenljivim vremenima kakva su danas.
Umetnost je oduvek bila način da budemo u kontaktu sa sobom, a u sadašnjem trenutku je posebno važna. Kao neko kome izučavanje i praktikovanje muzike čini veći deo života i dana, pokušala sam da nabrojim glavne blagodeti bivanja sa muzikom kroz iskustvo pevanja. Tekst pišem sa ciljem da predstavim šta pevanje čini spasonosnom aktivnošću, sa nadom da će što više nas pokrenuti na glasovne eksperimente.
1. fENOMEN ZVUKA I UTICAJ ZVUČNIH VIBRACIJA NA ČOVEKA
Termin “zvuk” ima dvostruko značenje zato što se odnosi i na senzaciju koja je primetna i može se percipirati čulom sluha, kao i na vibraciju koja uzrokuje tu senzaciju. Zbog toga se istovremeno opisuje kao fizičko vibrirajući fenomen i subjektivno akustičko iskustvo.
Ljudsko telo je sistem koji reaguje na zvučne vibracije. Drevne civilizacije su koristile zvukove, kako prirode tako i sopstvene, u svrhu isceljenja tela i duše ili povezivanja sa višim silama. Vibracije od kojih je sačinjen zvuk su nevidljive za naša čula, ali ih možemo osetiti kroz njihovo delovanje putem zvuka. Sve ima optimalni opseg vibracija (frekvencija), a sve vibracije stvaraju rezonancu, odnosno zvučne talase u određenom prostoru. Kada se sjedinimo sa rezonancom, mi smo u balansu. Svi organi i ćelije u našem telu asporbuju i emituju zvukove sa određenom rezonantnom frekvencijom.
Kako zvučne virbacije konkretno utiču na čoveka? Poznato je da više od 70 posto našeg tela čini voda. Voda je odličan provodnik zvuka. Zvuk se velikom brzinom prostire putem vode, tako da je ljudsko telo dizajnirano da primi zvuk i njegove frekvencije kroz vodu u svom organizmu. To je kasnije i dokazao Dr Masaru Emoto sa Yokohama Municipal univerziteta. Dr Emoto je primetio da kada pušta harmoničnu muziku i uređene zvukove, molekuli vode reaguju tako što formiraju savršene, simetrične i kompleksne kristale. Suprotno tome, kada je vodu izložio agresivnim i eksplozivnim zvukovima, voda nije mogla da formira kristale ili nije mogla da se kristalizuje uopšte. Iz ovoga možemo zaključiti da voda koja se nalazi u našem organizmu reaguje na sve što upijamo iz okoline.
Moć zvuka je nevidljiva, ali veoma snažna. Zvuk deluje na mikro planu, a promene koje nastaju pod uticajem virbacija koje emituje osetne su na nivou senzacija. Kao posledica bivanja sa zvukom, kroz slušanje, a još direktnije pevanje muzike koja nam prija, osećamo se povezani i više u harmoniji sa sobom.
2. Rad sa glasom utiče na celokupnu ljudsku fizologiju i čini telo živim
Svaki instrument, u zavisnosti od materijala od kojeg je napravljen, oblika i veličine rezonanznog tela, donosi karakterističan zvuk. U slučaju čoveka, čitavo telo je instrument. Sa svim svojim delovima, šupljinama i zakrivljenjima. Od stopala koja drže konstrukciju, karlice iz koje počinje dah, trupa kao središta tela, pa sve do grla, glasnih žica i usne šupljine. Zatim ruku koje podstiču izlazak glasa, nogu koje ga čvrsto i stabilno drže, i vilice i usta kao glavnih oblikotvornih činioca glasa. Celina kroz koju teče zvuk. Kada pevamo, zvuk odnosno tonovi, kreću se kroz čitavo naše telo, modifikujući naše fizičko i emotivno stanje.
Kako pevanje podrazumeva upotrebu glasa, glas pokreće dah, a dah dolazi iz tela, to dalje implicira da je pevanje telesna praksa. Glas se iz tog razloga ne može posmatrati izolovano od ostatka tela. To je zapravo nepravda prema glasu. Celovita perspektiva donosi mnogo bogatsva samom činu pevanja i poziva nas da se celi uključimo u proces.
Pevanje je jedna od aktivnosti koje doprinosi relaksaciji. Može nas osloboditi tenzije i pomoći nervnom sistemu da povrati ravnotežu. Dok pevamo oslobađamo se tenzije kroz puštanje zvuka iz unutrašnjeg u spoljašnji prostor. Sa fiziološke tačke gledišta, pevanje uravnotežuje proces disanja, ritmizuje srčani puls i podstiče strujanje krvi kroz telo. Ikustvo pevanja menja i hormonski status u telu, nivo kortizola (hormona stresa) opada, dok se hormoni sreće i zadovoljstva pojačano luče. Bivanje sa zvukom harmonizuje nervni sistem i oživljava telo u celosti.
3. Pevanje traži naše prisustvo i budnost – pevam, dakle tu sam
Na kojim smo sve nivoima našeg bića angažovani dok pevamo? Pevanje razvija mentalne kapacitete koji se aktiviraju pri učenju raznih veština. Mentalni nivo uposlen je prvenstveno kroz pamćenje melodije, odnosno melodijske fraze. Muzička memorija je veština pamćenja muzičkog materijala, od kraćih paterna do cele pesme. Kako je melodija apstraktna kategorija i ne možemo je videti, nivo naše budnosti biva intenziviran. Apstraktno i kreativno mišljenje još jedan su vid aktivacije naših mentalnih kapaciteta. Da bismo se povezali sa melodijskom frazom služimo se vizualizacijama i metaforama. Potraga za ličnim asocijacijama pojedinca je od velike pomoći. Izlaganje iskustvu imaginacije – zamišljanja na nivou muzičkog toka, olakšava nam kako muzičko pamćenje, tako i izvođenje.
Sledeći nivo jeste telesni. Sve prakse koje koriste ljudsko telo kao instrument svog rada su veoma srodne: pevanje, ples, gluma, joga. Međutim, učenja o ovim praksama su razdvojena i predstavljaju odvojene oblasti ili discipline. Pomenuti načini telesnog rada koriste slične mehanizme i principe koji se baziraju na anatomiji i fiziologiji ljudskog tela, ali sa drugačijim ciljem. Pevanje, kao jedna od njih, koristi se kako u glumi, u određenoj sceni ili kao sastavni deo mjuzikla, tako i u jogi kroz izgovaranje mantri. Pevanje je dobrodošlo bilo kao prateća ili samostalna aktivnost, i neodvojivo je od tela. Telesni nivo se kod pevanja razvija kroz pomno i suptilno praćenje čula. Rad na telesnoj svesnosti poput praćenja telesnih senzacija dok dišemo, zatim osluškivanja glasnoće, visine i jačine glasa, vežbi za uzemljenje i pokretljivost, doprinosi osećanju bivanja u sopstvenom telu.
Ono što iskustvo učenja pevanja posebno izdvaja jeste prilika da dođemo u kontakt sa osećanjima. Muzika ima tu sposobnost da za tili čas može da nas odvede na mesto radosti, tuge, melanholije, nostalgije ili bunta, i pruži nam spektar osećanja na koja se možemo zakačiti. Možemo reći da pokretanje osećanja spada u domen psihologije, pa bi u tom svetlu pevanje bilo jedan od načina da kanališemo, ali i kultivišemo najrazličitija osećanja. Muzika, kroz svoje osnovne oblikotvorne komponente – melodiju i ritam, u stanju je da slušanjem pobudi osećanja, a pevanjem ili sviranjem da prostor za njihovo ispoljavanje.
4. Muzika nam može pomoći da svoje unutrašnje biće pokažemo svetu
Muzika, najapstraktnija od svih umetnosti, može nam pomoći da ostvarimo intimnu vezu sa sobom, ali istovremeno može biti medijum komunikacije sa svetom. Pevanje ili sviranje, jednako kao gluma i ples, podrazumeva izvođenje i svojevrsnu scenu, prostor gde ćemo sebe unutrašnjeg pokazati svetu. Jedna od uloga glasa jeste da izrazi ono što je skriveno unutar i prenese ga u spoljašnji prostor. Otuda scena – kao mesto gde glas postaje javan, i publika – kao nemi svedok i recipijent. Posredstvom muzike, preciznije glasa, jedinstven i krajnje individualan svet pojedinca postaje vidljiv. Glas stoji kao most između dve realnosti, jedne duboko lične i druge spoljašnje i javne. Kroz rad na glasu u prilici smo da osetimo tu tanku nit koja spaja dve dimenzije postojanja.
Glas je nosilac autentičnih slojeva našeg bića, sa njim ne možemo da se pretvaramo. Iako nevidljiv, glas često ispriča o nama mnogo više i suptilnije od bilo kojih reči. Aleksandar Loven, začetnik bio-energetske analize, osvrnuo se na vezu glasa i autentičnosti, što je u tesnoj vezi sa malopre izrečenim.
Citiraću odlomak iz njegove knjige ” Strah od života”:
“Autentičnost je usko povezana sa glasom. Reč ličnost (personality) ima dva različita značenja. Vodi poreklo od reči persona, maska koju su grčki glumci nosili kako bi što vernije odglumili ulogu koja im je bila namenjEna. Sa druge strane, reč persona – per sona znači po zvuku (by sound). Autentična osoba može biti prepoznata iza maske preko zvuka sopstvenog glasa. Glas je glavno sredstvo samoizražavanja, i njegov kvalitet odražava bogatstvo i zvučnost unutrašnjeg bića. Kada je nečiji glas ograničen zbog napetosti u vratu i grlu, izražavanje je ograničeno i biće je redukovano, smanjeno.”
Glas nas otkriva, prvo sebi, pa onda i drugima.
5. Dok pevamo uvek pomalo i komponujemo – pevanje kao vid stvaralaštva
Muzika jedan od načina da se čovek kreativno izrazi, radeći sa muzikom mi zapravo radimo sa čovekom. U svom eseju “Za humanizaciju muzike” Momčilo Nastasijević skreće pažnju upravo na ovaj aspekt rada sa muzikom, pa i sa glasom.
“Da li se o bitno ljudskim stvarima zaista bitno govori, merilo je: je li tokom rasprave težište ostalo u čoveku, ili se, po nehotičnosti svega neosnovano vođenog, sa čoveka neosetno prenese na samu stvar. Te paradoks bude neizbežan, uzeti sve u obzir osim onoga ko je tu i polazan i završan, osim čoveka. “
Svakoj melodiji koju pevamo, svakoj pesmi koju iznova donosimo, uvek dodajemo svog začina. Bez obzira na čvrstinu strukture pesme, poznat raspored tonova neke muzičke teme, obojimo je sopstvenim doživljajem. Izvođenje pesme je uvek pomalo i njeno stvaranje. Pevajući, ostavljamo parče sebe u pesmi i dodavanjem ličnog je dokomponujemo. Svako izvođenje je zato pre svega stvaralački, a tek onda čin interpretacije.
