Sluh – urođena ili stečena sposobnost?

Sluh – urođena ili stečena sposobnost?

Kada govorimo o bilo kojoj muzičkoj sposobnosti, glavno pitanje, a često i zabuna, nastaje usled toga što  postoji uvreženo mišljenje – da se sa određenom kompetencijom ili setom kompetencija rađamo. Sa muzikom je, kako mi iskustvo govori, za nijansu komplikovanije jer je apstraktnija od drugih umetnosti. Muzičku sposobnost, kakva je recimo sluh, ne možemo videti ili opipati, pa nam je sama ideja o njegovom razvoju veoma često daleka.  

Radeći sa ljudima primetila sam da postoji veoma rasprostranjeno uvrenje da se sluh ili ima ili nema. Kao da zavisi od životne lutrije, gena ili božanske promisli. Kako je moj glavni cilj da muziku učinim dostupnijom, posebno me pogađa kada neko zbog početne nesigurnosti sa sluhom odustane od muzike. Ovim tekstom želela bih da rasvetlim fenomen sluha iz dva ugla: sluh kao urođena sposobnost i sluh kao muzička veština koja se razvija.

Hajde da krenemo od početka. Šta je sluh? Sluh je naša sposobnost da čujemo, kapacitet da se koristimo čulom sluha. Šta mi zapravo radimo kada slušamo? Upijamo materijal koji čujemo, procesuiramo ga i filtriramo kroz svoj sveukupni instrument. Ogledamo muzički materijal u sopstvenom unutrašnjem ogledalu. Proces slušanja ili sluha dovršava čin izvođenja. Da bismo sluh proverili, interpretiramo ono što smo čuli. U kontekstu muzike, kada kažemo da neko ima sluha, mislimo na sposobnost da precizno interpretiramo glasom ono što čujemo iznutra takozvanim unutrašnjim sluhom. Tu ponajviše mislimo na tonsku visinu. Ukoliko to nije slučaj, našu nemogućnost zvučnog ogledanja proglašavamo pogrešnim, falš pevanjem (otuda i grozan izraz falširanje).

Ali hm, da li je pogrešno naše pevanje ili poimanje ovog fenomena?

Prva perspektiva – sluh se adaptira, vaspitava na muzički sistem

Da bi smo se približili razumevanju sluha neophodno je da uronimo dublje u muzičku teoriju. Muzika je od antičkog doba bila neodvojivi deo svakodnevice, i u teoriji muzike razvijano je stanovište da je zemaljska muzika refleksija muzike sfera, nebeske harmonije koju stvara kretanje planeta. To je bio viši poredak sa kojim je zemaljski čovek trebalo da se uskladi. Ove hipoteze postavio je Pitagora koji je učio da su brojevi sredstvo za razumevanje zakona kosmosa. Osim što se interesovao za kosmičke relacije, njegovo istraživanje bilo je takođe empirijsko i opipljivo. Naime, otkrio da se muzički intervali (interval je razmak između bilo koja dva tona) mogu izraziti brojčanim proporcijama i omogućio muzičarima i teoretičarima da racionalno tretiraju zvuke i njihove odnose. Po jednom predanju, Pitagora je do otkrića došao posmatrajući proporcije rastegnute žice. Interval oktave, odnosno razmak između osam tonova, matematički se može izraziti kao odnos 2:1, interval kvinte 3:2, a kvarte 4:3. Svi ostali intervali u muzici se mogu izraziti razlomcima i tako nastaje računska osnova celokupne muzičke teorije.

Dalji razvoj muzičke misli razradio je Aristoksen, Aristotelov učenik, koji je razvio obiman plan za klasifikaciju muzike. Organizovao je sve elemente muzike na način koji se podrazumeva danas, a koji je tada bio inovativan. Sveukupni sistem koji je obuhvatao sve tonove (tada dve oktave) organizovao je u grupe od po četiri tonova (tetrahordi), a svaki tetrahord je imao isti redosled intervala. Sistematizacija elemenata bila je ključna za kasniju istoriju muzičke teorije i prakse. Sada je muzika imala sistem lestvica, koncept različitih intervala i bila je jasno organizovana.

U periodu XVIII veka, dok je epoha klasicizma bila na snazi, organizacija muzičkog sistema doživela je svoj vrhunac. Naime, klasicizam je iznedrio najčistiju formu muzičkog sistema koji se naziva tonalni ili dur-mol sistem. Na tonalnom sistemu zasniva se dobar deo zapadnoevropske muzike današnjice, zapravo većina vodećih žanrova koristi ovaj sistem kao osnovu za komponovanje. Koncept tonalne muzike ili tonalnosti u muzici je ključ za razumevanje svih potonjih sistema koji su se razvili u moderno doba, ali i svih koji su mu prethodili.

Tonalni sistem je u prvom redu centralizovan, organizovan tako da gravitira prema jednom centru koji se naziva tonika. Velika većina kompozicija i pesama pisanih u okvirima tonalnog sistema počinje i završava se upravo tonikom. Tonika ili tonalni centar je stub temeljac svake muzičke misli, i u našoj slušnoj percepciji izaziva doživljaj stabilnosti i sigurnosti. Nalik na interpunkcijski znak tačke, tonika donosi osećaj zaokruženja jedne muzičke celine. Na implicitnom nivou opažanja, naša slušalačka svest je programirana da traži doživljaj završetka, jednako kao i novog početka, te kroz njihovu smenu osmišljava strukturu muzičkog toka. Bez obzira na bogatstvo i složenost melodijske progresije, uvek postoji privlačnost ka konačnoj tački razrešenja, odnosno gravitacionom centru koji drži stabilnost muzičkog materijala. Tonika obezbeđuje osećanje koherentnosti, kako u odnosu na veće, tako i u manjim celinama muzičkog toka.

Gde je ovaj mehanizam u svakodnevnom životu? Pokušaću da napravimo analogiju koja bi odgovarala pomenutom muzičkom mehanizmu. Naš centar za ravnotežu balansira čitavo telo, njegovu stabilnost jednako kao i kretanje. Obezbeđuje svim delovima da koegzistiraju u harmoničnom odnosu i na taj način gradi doživljaj celine stabilnosti i kretanja. Na isti način funkcioniše i tonalni muzički sistem.

Ako zamislimo muzičku skalu, recimo C dur, i poređamo sve tonove koji je čine po redu, primetićemo da se jedan ton ponavlja. U slučaju C dura, to je nota c (do). Tonika je prvi, odnosno poslednji ton. Ako odsviramo ili otpevamo isti niz, a ne završimo poslednjim tonom do, sa kakvim ćemo utiskom ostati? Pozivam vas da probate 🙂

A ako dovršimo niz i ponovimo do? O tome vam sve vreme pričam. Tenzija koja nastaje neposredno pred razrešenje (si) i razrešenje (do, tonika) grade osnovnu dinamiku tonalnog sistema. Doživljaj kao da smo došli do kraja udaha i vreme je za izdah, ili doživljaj kao da posle dinamičnog dana stignem kući. Ili kao da nakon nekoliko sati hoda sednem da odmorim. Mehanizam je istovetan, a asocijacije brojne.

Druga perspektiva – glavni muzički obrasci sadržani su u samoj akustičkoj prirodi zvuka

Predavanje čuvenog dirigenta i kompozitora Leonarda Bernštajna “Fonologija muzike” može nam dati još jedan zanimljiv pogled na fenomen sluha. On govori o univerzalnoj muzičkoj prirodi i u svojoj hipotezi se poziva na lingvistički model Noama Čomskog. Za priliku ovog teksta izdvajam deo predavanja koje toplo preporučujem i za slušanje i u celosti. Činjenica je da muzika nije samo misteriozna i metaforička umetnost, ona je takođe rođena iz nauke. Napravljena je od matematički merljivih elemenata: frekvencija, trajanje, decibeli, intervali. Tako svako objašnjenje muzike mora da kombinuje matematičko i estetičko. Može se reći da je muzika ima dvojnu prrodu: jedna se tiče fizike (akustike) – matematički aspekt (ni ne čudi činjenica da je u antici muzika bila integralni deo sholastičkog obrazovanja kao deo kvadrivijuma: aritmetika, astronomija, geometrija i muzika, koji je obuhvatao ono što danas nazivamo prirodnim naukama) ali i estetički aspekt koji se bavi dimenzijom lepog u umetnosti izučavajući estetska načela.

Bernštajn postavlja ključno pitanje o poreklu muzike i nota kao njenih znakova: odakle dolaze te note? Zašto naše uši ili naš sluh prepoznaju određene tonove, a druge ne? Na primer, zašto se deca zadirkuju u naročitom pevanom maniru? Postoje dve specijalne note koje deca koriste da zovu jedni druge i koje su često korišćene u dečijim pesmicama za igru, poznatijim kao dečija spontana pesma. To su te dve iste note, nekada tri. Ako imitiramo decu koja se zadirkuju, zašto to činimo na određeni način ? Ponovo moramo da se zapitamo, zašto te note, u tom specifičnom redosledu?

Istraživanje izgleda pokazuje da ta precizna konstelacija dve note (i njene varijante, sa dodatkom treće) jeste ista u celom svetu, gde god deca zadirkuju jedna drugu, na svakom kontinentu i u svakoj kulturi. Ukratko, možemo da čujemo ovde jasan slučaj muzičko-lingvističke univerzalnosti, i on može biti identifikovan i objašnjen na neupotrebljiv način. Želim da izdvojimo vreme i to pažljivo objasnim, zato što u objašnjenju leži ključ za muzičku univerzalnost generalno govoreći, odgovor na pitanje „Zašto te dve note?“  U odgovoru, mi muzičari imamo jednu jedinu prednost u odnosu na lingviste, koji se pitaju svoje pitanje: „Zašto ova dva zvuka u ljudskom govoru?“. Oni traže svoje odgovore konstruišući veoma kompleksne hipoteze, koja je i dalje na radnom stupnju. Ali muzičari su srećniji: oni imaju unapred predodređen, zapravo ugrađen sistem, univerzalan i poznat kao alikvotni niz (engl. harmonic series). Eto odakle dolaze note.

Kako radi alikvotni niz, kako je generisan?

Akustični fenomen pod nazivom alikvotni niz ili harmonici, nije teško razumeti ako se setimo osnovnih činjenica iz škole, da su svi zvuci proizvedeni vibriranjem tela (izvora) koji ispostavljaju vibracije talasa. Ako je to telo, izvor, nepravilno konstituisano, kao recimo pod ili naslon, kada ga udarimo odašiljaće nepravilne talase i naše uši će takav zvuk percipirati kao buku. Ali ako je izvor vibracija konzistentne strukture, kao bila koja žica klavira, emitovaće pravilne talase i mi ćemo ih čuti kao ton. Naravno izvor ne mora biti žica: može biti šuplja cev, kao kod klarineta, ili limena cev, razvučena životinjska koža, kao na timpanu. Šta god bilo, proizvodi nešto što se naziva „energija u vibracionom pokretu“ – to je oficijelni jezik – okidajući, udarajući, duvajući, dodirivati gudalom itd. Zadovoljimo se sada žicom klavira koja je određene dužine, debljine, gustine, zategnutosti, i udarena čekićem proizvodi zvučne talase sa frekvencijom od 64 Hz u sekundi, i svetu je poznata kao nota C.

Sada ide zanimljiv deo. Ako sednem za klavir i sviram to nisko C, mislićete da čujete samo taj jedan ton – mračnu duboku bas notu – ali ne, vi simultano čujete čitav niz, seriju viših tonova koje zvuče u isto vreme. One su poređane po redu koji je vođen univerzalnim zakonima fizike. Ako su ovo za vas novosti, nadam se da su dobre. Sve ove više note kojih možda niste svesni posledica su fenomena iz prirode pomoću kojeg bilo koji zvučni izvor ili možemo reći visinski izvor,  kao na primer klavirska žica, vibrira ne samo kao cela, u svoj svojoj punoći, proizvodeći ton C (veliko), ali takođe i u razlomcima žice ( razlomljenim segmentima žice) gde svaki deo žice vibrira zasebno. To je kao da je žica beskonačno deljiva, na dve polovine, tri trećine, četiri četvrtine itd. I što su segmenti manji brže vibriraju, proizvodeći više i više frekvencije pa tako i više tonove – nadtonove (engl. overtones), odnosno alikvote. I ovi tonovi, ili harmonici, kako se još nazivaju, svi zvuče zajedno sa osnovnim (fundamentalnim) tonom cele žice. Ovo je bazični princip kako je celokupan sistem generisan, počevši od bilo kog osnovnog tona.

Alikvotni tonovi su prirodno manje čujni od fundamentalnog tona, što u slučaju koji je naveden jeste ton C, i kako se krećemo naviše zvuče veoma tiho, kao obrisi. Nota koju odsviramo sadržaće njenu seriju alikvotnih tonova, ali što niži ton pritisnemo, čujniji će biti njegov niz, što čini delimično deo komparativnog bogatstva tog dubokog C. Prvi ton niza, u skladu sa zakonima fizike, treba da bude tačno za oktavu viši od fundamentalnog C. Drugim rečima, to će biti C ali za oktavu više. Ako tiho pritisnemo ton ovog višeg C, i držimo ga tako da žica može slobodno da vibrira, a zatim naglo pritisnem fundamentalno C za oktavu niže, šta će se desiti? Više C (iz male oktave) je sastavni, integralni deo fundamentalnog C iz velike oktave. To je ugrađeni harmonik, koji je posledica samostalnog zvučanja dve polovine žice. Sledeći alikvot ovog predodređenog reda rezultira iz iste fundamentalne žice koja vibrira iz tri dela: i ovaj će biti prvi drugačiji alikvot koji onog C. To će biti G. Sada smo došli do veoma važne tačke istraživanja. Ovaj novi alikvot, G, je za interval kvinte (razmak od pet tonova) udaljen od C. Dakle sada imamo dva različita tona; i jednom kada su ustoličeni u našim ušima, našoj svesti, imamo ključ za čitav tonalni sistem – sistem koji je nama danas najbliži, na kome se temelji čitava zapadno evropska pop/rok muzika, sve dečije pesmice, a koji je baziran na konceptu tonike i dominante. C reprezentuje ideju tonike, koji ima za zadatak  da ustanovi tonalnu bazu bilo kog tonaliteta. Funkcija dominante (G) je da pomogne i podstakne ustoličenje tonike i to putem specijalne veze koju pravi sa tonikom, a zahvaljujući neposrednoj blizini koju diktira alikvotni niz. Ovaj odnos je fundamentalan za zapadno evropsku tradiciju, i oslikava balans između dve suprotne tendencije: tenzija (dominanta) i razrešenje (tonika). Nakon tona G niz se nastavlja, uvek po istom, ustaljenom redosledu koji i gradi unutrašnju logiku tonalnog sistema. O alikvotnom nizu bih detaljnije pisala u nekom od narednih tekstova, za sada mi je bilo važno da razumemo osnovni princip rada alikvotnog niza. Naš sluh, ili mi kao bića koja slušaju sluhom, je takoreći povezan sa akustičkom prirodom zvuka oduvek, u našoj kolektivnoj svesti postoji implicitno znanje o unutrašnjoj logici alikvotnog niza koji se bazira na odnosu dominante i tonike.

Sve navedeno nije bilo u svesti čoveka oduvek, već je postignuto kontinuiranom evolucijom i to u trenutku kada je klavir, kao i svi instrumenti sa dirkama, postao temperovan instrument, odnosno “naštimovani” tako da svaki od tonova može da služi svojoj funkciji u sistemu od 12 tonova. Ovakvo podešavanje u štimovanju postalo je neizbežno kada je muzika dostigla svoju tonalnu odraslost, oko 1700. godine. Sve se desilo u istorijskom trenutku kada se rapidno razvila tonalna harmonija sa kojom su se uporedu razvijali i  instrumenati sa dirkama i njihovim fiksnim, nepromenljivim tonskim visinama. I tako je nastao temperovani klavikord. Ovo je olakšalo i komponovanje odnosno muzički zapis, ali i izvođenje. Jasnoća i preciznost koju je donelo temperovanje bio je važan korak u razvoju.

Završna reč

Bilo kako bilo, sluh je tu. Kod nekih ljudi razvijen i osvešćen, kod nekih manje, u veoma retkim slučajevima potpuno disociran. Nekada precizan, nekada lelujav, manje ili više svestan sebe. Ako je muzika bila sastavni deo našeg odrastanja i vaspitanja, sve su šanse da smo ga spontano razvili, ako muzika ne postoji kao deo ličnog iskustva, svi su izgledi da smo ga potisnuli i stavili u neki ćošak. Prvi korak je dati šansu svom sluhu kroz rad sa profesionalcem.

Jedno je sigurno – od prvobitne zajednice do danas čovek se koristi svojim sluhom. Sluša pa oponaša šum talasa, sluša pa oponaša ptičiji poj, sluša i oponaša drugog. Od najbazičnije onomatopeje i imitacije prirode, do najsloženijih operskih arija slušamo sluhom, ali i mnogim drugim delovima sebe. Kako kaže pesma – od izvora dva putića, dve perspektive koje su samo naizgled različite, a slivaju se u okean kolektivne muzičke memorije. Ljudska svest, na svom misaonom vrhuncu, u doba prosvećenog klasicizma u XVIII veku, konačno utvrđuje tonalni dur-mol sistem po kome se danas ravnamo kada učimo da sviramo ili pevamo. Međutim akustika, kao grana fizike,  govori nam da jedan ton nikada nije sam. Iako uši čuju naizgled precizno jedan ton, alikvotni niz koji nastaje unutar tog tona ima svoj unutrašnji red i sled (redosled) koji je analogan zakonima tonalnosti. Možemo da zaključimo da je sluh istovremeno deo kolektivnog nasleđa, našeg kulturnog koda, ali i deo prirodnog reda kojeg smo deo. Drugim rečima, ono što postoji kao intuitivno znanje (priroda – fizika) evolucijom svesti je u jednom trenutku istorije konceptualizovano. Ugledavši svetlost dana klasičarske epohe dobija status institucionalnog načina mišljenja i postaje vladajući diskurs jednog vremena (duh vremena).

Da li smo taj red otkrili ili osmislili da bismo se u odnosu na njega lakše kretali?