Muzička bajka – Budim je zbog ptica

Muzička bajka – Budim je zbog ptica

Ispričaću vam jednu priču o sebi. Moje ime je Elena, po zvaničnoj vokaciji sam Master teoretičarka umetnosti (tako piše na diplomi), a nezvanično sam i praktičarka, zaljubljena u ljudski glas i njegove opipljive, praktične mogućnosti. Osnivač sam muzičke edukacije “Slobodno pevaj” i glavni smisao mog rada je da približim ljudima muziku, u svakom obliku i na što više različitih načina. U svim svojim eksperimentima pomažem se oblastima koje su muzici srodne: psihologija, poezija, istorija umetnosti, ples, književnost. Sve one nadopunjuju moju istraživačku perspektivu i omogućavaju mi da razumem slojevitost fenomena zvanog muzika. 

Moj put otkrivanja muzike tekao je malo utabano, malo sa skokovima, a ponekad i sa velikim prelazima i iskoracima u nepoznato. Prvi događaj koji je značajnije uticao na moje poimanje muzike dogodio se na studijama Fakulteta Muzičke Umetnosti u Beogradu, na trećoj godini.  Tada sam po prvi put pomislila “Evo ga, to je smisao, to je suština mog bavljenja muzikom. ” Drugi veeeliki skok se desio na početku master studija, kada sam se našla lično u zadatom muzičkom eksperimentu i nazvala ga muzička bajka. Ovim putem želim da ga podelim sa vama, i iako reči mogu da obuhvate samo jedan mali deo iskustva, neka ovo bude jedan od pokušaja. U taj eksperiment je utkana i moja lična razvojna putanja. 

Master studije sam upisala iz ogromne želje da nastavim da razvijam i brusim svoje analitičko čulo, konkretnije, želela sam da se oprobam u analizi jedne cele opere, što je poprilično materijala za muzičku analizu. Vokalno-instrumentalno delo, kakva je opera, slojevito je i beskrajno bogato značenjima. Njena dvojna priroda – tekstualna i muzička, otvara analitički prostor za maštovite interpetacije i zato nisam imala dilemu da ću ostati sa tim žanrom. 

Na fakultetu imala sam priliku da se upoznam sa mnoštvom različitih pravaca i metoda muzičke analize, ali moja radoznalost se granala prema perspektivama koje su interdisiplinarne, a ponajviše analizama koja umrežavaju muzičku i psihološku perspektivu. Konkretnije, moju pažnju je opsedalo tumačenje muzike iz ugla arhetipske, jungijanske psihologije. Takav metod analize mi nije bio stran, imala sam u iskustvu jungijanske interpretacije muzičkog dela u ranijim godinama studiranja, ali u tom trenutku i dalje nisam bila načisto koja je to opera kojom bih se bavila za potrebe master rada. Sedela sam danima u biblioteci i tako zbunjena i radoznala krenula sam da istražujem. 

Jednog ponedeljka, u nekoj od prvih nedelja master studija, na kursu pod nazivom „Muzika i nesvesno“ dobili smo prvi zadatak. Nakon uvodne priče o Jungu i analitičkoj psihologiji, a onda i bajkama kao riznicama arhetipova, usledilo je uputstvo. Sećam ga se do detalja: „U narednih nekoliko dana pustite da vam dođe bajka. Probajte da ne razmišljate mnogo, da ne forsirate kognitivni nivo, već pustite da spontano dođe. Na sledećem času možemo da prikažemo bajku kroz skeč, pokret, glumu, glas, bilo koji medij koji nema reči“. U meni se u tom trenutku budi hiljadu pitanja: kako to bajka da dođe, odakle ona dolazi, čemu služi ovaj zadatak, otkud smo sad došli do bajke? Ipak dajem priliku zadatku iz čiste radoznalosti, ali i nekakvog neobičnog poštovanja prema profesorki Nadi koja nam je namerila eksperiment. 

Dva dana nakon poziva da pustim bajku da nekako dođe, ukazuje mi se san. San koji je predodredio moj život i put na svaki mogući način. U snu, ja uzimam partituru opere „Zamak Plavobradog“, pisanu po istoimenoj bajci, otvaram je i stavljam prste na jedan takt i govorim „Ovo je jedini trenutak opere gde se žena ženi obraća u muškom rodu“. Iznenađena kao da mi se upravo desilo čudo ili makar proviđenje otkrovenje, zapisujem ga od reči do reči, a onda i čitam bajku i ponovo, bezbroj pitanja i senzacija od kojih nemam mira. Kako to da sam kroz san odgovorila na zadatak, šta to znači, zašto baš tako mračan lik poput Plavobradog, šta sada sa tim, da li je to znak da odaberem tu operu?

Već sledećeg ponedeljka odglumila sam u formi skeča otvaranje sedam vrata, a Nada je nepogrešivo prepoznala o kome se radi. Značajno i toplo me je pogledala i dodala da se svake godine desi da neko sanja bajku i da je to najprirodniji odgovor psihe. Baš kao u bajkama, spontanim tvorevinama naroda i kultura, dogodi se inicijacija, poziv, a onda i odgovor na poziv u formi sna, kao mesta spontanog i necenzurisanog rada psihe gde spavaju svi sadržaji nesvesnog. Kao u Betovenovoj petoj, tatata taaaaa, nešto je pokucalo na moja vrata i pozvalo me na put. Kuda, zašto i sa kojim ciljem, tada nisam znala, a danas, opremljena novim znanjima o sebi, sa sigurnošću mogu da kažem da je to najvažniji poziv u mom dosadašnjem životu.

Nakon inicijalnog sna o Plavobradom moje nesvesno kao da se probudilo i krenulo redovno da me obaveštava. Obasipalo me je novim predstavama, i kao u fabrici za slike proizvodilo ih gotovo svake večeri. Putem slika i narativa, na moju adresu stizala su pisma koja su čekala da se otvore i pročitaju. Nisam prestajala da ih zapisujem i pratim, iako potpuno u neznanju šta ću sa njima. Obratila sam se Nadi za pomoć, te me je uputila na analizu snova kod psihoterapeuta. I što bi se reklo, ostalo je istorija. Usledila je gomila malih i velikih terapijskih koraka, i jedno sveobuhvatno, dubinsko istraživanje. Ronjenje po dubinama, arheološko iskopavanje najcrnjeg mulja i gledanje u svoj bezdan i prazninu. Plavobradi nije ni malo sladak stanovnik psihe, i nije bilo lako videti ga, a kamoli suočiti se sa njim. U životu, baš kao i u bajci i operi, vrata su se otvarala postepeno, a proces je trajao dugo i često bio veoma mučan. A nesvesno ko nesvesno, čeka svetlo svesti kao što noć čeka dan. 

Tu negde, uoči odbrane rada, kao završnica procesa, desio se trenutak koji ću zauvek pamtiti. San koji je zaokružio bajku, tačka na i. Sanjala sam da moj tadašnji terapeut dolazi i donosi mi transparent sa šarenim slovima i balonima na kojem piše „Više niste žena Plavobradog, možete slobodno da živite.“ Nakon prepričanog sna na seansi, muk od nekoliko sekundi i neopisiva obostrana sreća. Zasluženo parče slobode. I baš kao i u bajci, ženama koje je Plavobradi zarobio na kraju pristiže pomoć, hrabra braća koja ih izbavljaju. 

Sloboda je i kad si slobodan od nečega, ali i kada si slobodan da ideš ka nečemu. Smestiću epizodu Plavobradi tu negde između ta dva. I otuda i „Slobodno pevaj“, otuda i neki moji lični izbori, a sve kao rezultat jednog poziva „Pustite da vam dođe bajka“. 

I stvarno, nema zaključka, ima samo puta. Ni lakšeg, ni težeg, ima samo puta do neke nove slobode. Budim se, budim se zbog ptica.