Šta čujem kada kažeš “Ne znaš da pevaš”

You are currently viewing Šta čujem kada kažeš “Ne znaš da pevaš”

Današnji tekst posvećujem možda najvažnijoj pevačkoj temi, a to je svest o važnosti drugog glasa, svest o važnosti drugih glasova. Sećam se rečenice svoje drage profesorke Nade: “Validacija muzičkog bića je esencijalna za razvoj, i zato je neverovatno važno da nikada ne osporimo tuđe pevanje ili sviranje.” 

Usledila su detaljna objašnjenja zašto bi izjava poput “Ne znaš da pevaš” mogla biti kobna, ne samo po doživljaj muzičkog sebe, već po doživljaj sebe uopšte. Onaj nepatvoren i autentičan sloj u nama vapi za prihvatanjem i naš zadatak je da postanemo osetljivi na taj deo. Prvo u sebi, a onda i u drugima. Nekad ga imenujemo kao pravo/autentično Ja, moj unutrašnji glas, slobodan Ja. Ili samo jedinostavno Ja.  

Za potrebe ove teme poslužila sam se psihološkim naučnim radom pod nazivom “Stand at the back and pretend” sa kojim sam se susrela zahvaljujući psihoterapijskoj edukaciji. Terapijski modalitet koji sam odabrala je postmoderni pravac – konstruktivizam. Cilj edukovanja iz oblasti psihologije za mene nije bio da postanem psihoterapeut, već da mi nova znanja  pomognu u pedagoškom radu, kako individualnom tako i grupnom. Tri godine slušanja edukacije pružilo mi je nove alate pomoću kojih mogu bolje da razumem ljude, a onda i na lakši način komuniciram sa njima, verbalno i neverbalno. 

Teorijski okvir psihologije ličnih konstrukata (personal construct psychology), kako sam naziv kaže, bazira se na hipotezi da svako od nas na jedinstven način konstruiše svet, i iako koristimo isti jezik i pojmove, često smo u situaciji da reči nemaju isto značenje za svakoga od nas.  

Međutim, ono što je mene zaintrigiralo kroz neposredan rad sa ljudima jeste koliko ima zajedničkih osećanja po pitanju konstruisanja sopstvenog glasa i pevanja uopšte. “Ne znaš da pevaš/Nemoj da pevaš/Nemaš sluha” i slične izjave se ne zadržavaju na površini, već često ostavljaju dubinske posledice na pojedinca. U nastavku teksta otkrićete šta sve ove rečenice mogu da znače, i koliko mogu da utiču na naš doživljaj sebe.  

“Stani u poslednji red i pretvaraj se da pevaš” 

Priča počinje gotovo uvek ovako : 

Imao sam oko 7 godina kada mi je nastavnik rekao da prestanem da pevam i odredio me kao nekog ko nema sluha. Sećam se te sramote. Bio sam izopšten iz grupe, rečeno mi je da stanem pozadi, u poslednji red, i pretvaram se da pevam. Ono što je interesantno jeste da je to dovelo do životnog izbora „Stani u poslednji red i pretvaraj se“. Većinu svog života proveo sam siguran da niko ne može da vidi ili čuje pravog mene. Taj dečak koji je pevao – to sam bio pravi ja.“   

Kada sam osnovala muzički program “Slobodno pevaj”, bila sam iznenađena brojem ljudi koji su sebe opisivali kao potpuno nesposobne da pevaju. Kao one bez sluha ili čak bez glasa. Iako je eksplicitno naznačeno da je program namenjen svima, ali baš svima koji pokazuju radoznalost u smeru istraživanja glasa, statistika je pokazala da je više od pedeset posto učenika imalo čvrsta ubeđenja o inkompetenciji muzičkih sposobnosti. 

Količina straha koji su morali da prevaziđu da bi bili tu, na času, bila je katkad toliko velika da smo pravili pauze u radu ili usmeravali iskustvo ka slušanju muzike, da bi smo kroz vreme došli do njenog izvođenja. Izgledalo je kao da su se suočavali sa mogućnošću ponovne invalidacije – „Istina je, ja zaista ne mogu da pevam“, ili nesigurnog iznenađenja nove validacije – „Mogu da pevam bez obzira na sve“ sa implikacijama koje značajno utiču na dalji životni tok – „Možda sam oduvek mogao/la da pevam, šta sam čekao do sada”. 

Ako možeš da govoriš možeš i da pevaš, majke mi. 

Iz Afrike dolazi izreka: „Ako možeš da hodaš možeš i da plešeš, ako možeš da govoriš možeš i da pevaš.“ Učitelji pevanja su primetili jedinstveni pogled današnje zapadne kulture, gde je većina ljudi, dok su bili deca, dobila poruku da ne mogu da pevaju. Oznaka ove vrste ostaje upisana mnogo duže i mnogo dublje nego što se u prvi mah čini. Svako ko je označen, podložan je napetosti i anksioznosti kada se radi o pevanju, i ova tenzija otežava da slušamo i čujemo tonove i visine tonova: sve što čujemo sa ovakvom vrstom tenzije jeste sopstvena panika.  

Direktor muzičkog sektora na Institutu za muzičku edukaciju u Londonu, Graham Welch, govorio je o „doživotnoj percepciji muzičke invalidnosti (nesposobnosti) koji rezultira označavanjem kao nemuzikalnog u ranim godinama, i izrazio je zabrinutost prema osećaju „ovekovečavanja sopstvenih očekivanja o muzičkoj nekompetenciji“ koja traje i podnosi se i u odraslom životu.  

Istraživanja, međutim, pokazuju da se pevačka ekspertiza razvija na postepen način, gde se aspekti muzike, kao što su melodijski fragmenti, savladavaju pre nego kompletna pesma. Često  tekst pesme može da pokrene govorni modus glasa i odvede nas ka izvitoperenoj percepciji da smo izvan tonaliteta.  

Svako je muzikalan…. većina koja sebe percipira kao muzički nesposobne je rezultat enkulturacije, uključujući neadekvatnu edukaciju i/ili iskustvo“.  

Promena od neinhibiranog deteta koje peva do povučenog nepevača opisana je od strane mnogih ljudi sa kojima radim, i to kreće od trenutka kada se probudi iskustvo srama u školi. Isključivanje iz “muzičke zajednice” je događaj koji može izgledati trivijalno sa strane, ali koji ima ogroman uticaj i trajno dejstvo na detetovo konstruisanje sebe (Selfa).  

Rečeno mi je od najranijih godina da ne mogu da pevam. Da nemam sluha. Do desete godine mi to nije značilo mnogo, uprkos tome sam pevala, ali onda je ta poruka doprla do mene. To je bio stid u javnosti – rečeno mi je da prestanem da pevam pred svima. Bila sam jedina koja je morala da ćuti.“  

Mildred McCoy (1977) je definisao stid kao “svest o izmeštanju sebe iz tuđeg tumačenja sopstvene uloge” (dislodgement of the self from another’s construing of one’s role’). U prevodu – ja mislim da ti misliš da treba da budem nešto.  

Mi doživljavamo stid kao naš lični neuspeh živeći kroz ispunjavanje očekivanja drugih u okviru nekog važnog odnosa. To odstupanje je iz naše sržne strukture, sržne uloge, koja je istovremeno naš referentni okvir za socijalne interakcije i osnova našeg identiteta. Značajna invalidacija može se češće desiti u incidentima kao što su navedeni, obezbeđujući formativnu ranjivost dece koja su bila označena od strane njihovih ranih učitelja.  

Kako to da je ranjivost muzičkog u nama tolika da može da povredi našu sržnu strukturu, naš identitet? Zvuk je prvi komunikacioni kanal u majčinoj utrobi koji se uspostavlja čak pre razvitka slušnog aparata, jer beba sluša čitavim telom. Dete se već tokom stadijuma fetusa pripremilo za susret sa majkom u komunikaciji. U postnatalnom periodu, majčin glas, i glas uopšte, jeste jedan od najznačajnihih faktora dečijeg osećanja pripadnosti, bezbednosti i prepoznavanja.

Kada postidimo glas, postideli smo najranjiviji deo nas.  

Kako navodi Nada O’Brajen: “Glas učestvuje u organizovanju dečijeg sveta, emocionalno, kognitivno i komunikativno”.

Konstrukt: Pevač i ne-pevač 

Na tragu ovih ranih iskustava, konstrukt mogu da pevam – ne mogu da pevam izgleda da ima širok uticaj na identitet i životne izbore. Kroz upoznavanje sa ljudima, kao i upitnike koje sprovodim u okviru edukacije, primetila sam ekstremnu polarizaciju u percepciji identiteta pevač – nepevač. Implikacije koje pevanje ima na sržnu strukturu ličnosti mnogo su veće nego što možemo da naslutimo.  

Nekoliko grupa konstrukata koji su se pojavili u slučaju pevača su: snaga, moć, samopouzdanje, (takođe povezani sa konstruktom prilično zastrašujuće); kreativnost, izražajnost, i biti umetnički nastrojen; biti ekstrovertan i biti „tu“ (u kontrastu sa, recimo, stajati pozadi i praviti se). 

Kako su mi ljudi pričali svoje priče bilo je jasno da su se jako malo identifikovali sa ovim kvalitetima pre nego što su počeli da uče pevanje. To je bilo reflektovano u dosta komentara poput: biti tih, utišan, skriven, sakriven, uplašen, više akademski, studiozan. 

Međutim, kod ljudi koji su želeli da obnove svoj pevački identitet dolazi do značajnog preokreta. Izgleda da je eho raspevanog deteta ipak preživeo. I otuda i ponovno pojavljivanje pevajućeg Selfa na sceni. Odluka da se ukrcamo na eksperimentalnu aktivnost učenja pevanja u odraslom životu je izgleda pokrenuta nekom ključnom tačkom. To može biti posledica nalaženja sebe u novim odnosima ili na geografski nepoznatom mestu, stimulišući potrebu da razumemo ko mi možemo biti u tom promenjenom kontekstu. Ta odluka može da izraste i iz lične krize. Nije možda ni važno zašto, onaj deo nas koji zna da može da peva je uvek živ. Možda uspavan, ali živ.  

Ne-pevač kao društveno-kulturni konstrukt 

Društveno-kulturalna veza imeđu pevanja i kritički procenjeno „ispravnog“ izvođenja bila je očigledna u komentarima onih čiji su glasovi utišani. Pevanje je u našoj kulturi izgleda pomereno iz domena svakodnevnog, i tako je zadobilo poseban položaj. Postavljeno na scenu u koncertnu halu, ili usavršeno za svrhe profesionalnog snimanja, mi pravimo posebnu kategoriju ljudi koji pevaju, što znači da ako postoje pevači postoje i ne-pevači. 

Zahtev da stojimo pozadi i pretvaramo se, pre nego da dodamo od svog glasa grupi, privileguje strogo suženo, jednostrano razumevanje šta je dobar zvuk nasuprot aktivnosti koja je kao svoju primarnu svrhu imala povezivanje ljudi na svakodnevnom nivou.  Biti ne-pevač je, čini se, dobro utvrđen kulturni konstrukt.  

Tamo gde smo navikli na izvođenja profesionalaca u koncertnoj postavci, ideja o izvođenju pred publikom može da izazove anksioznost i pretnju u mnogima od nas, ali tamo gde pesma treba da pomogne izlečenju deteta ili je deo protesta protiv nepravde, mi ćemo verovatno želeti da dodamo svoj glas. Svega nekoliko ljudi je inhibirano da se uključi u pevanje na fudbalskom stadionu i podstiče pobedu svog tima. 

Da pevač u tebi nađe svoj dom  

Priča može da ima srećan kraj, i ako glasu damo šansu, višestruko će nam vratiti. Naše muzičko biće je naše drevno biće. Staro je koliko i Mesec i Sunce, a ni jedno ni drugo ne postoji ako nema ko glasom da ga dozove.  

Literatura korišćena za tekst:

  1. Članak “Stand at the back and pretend – the experience of learning to sing” autor Mary Frances, objavljen u poglavlju knjige ‘Creative Construing – personal construct psychology and the arts’, 2006, edited by Joern Scheer, Berlin: Psycho-sozial Verlag
  2. Knjiga “Muzika i nesvesno – prolegomena za dubinsku muzičku pedagogiju”, autor Nada O’Brajen, izdavač Dosije, 2018
  3. Knjiga “Metodika opšteg muzičkog obrazovanja” autor Nada Ivanović, izdavač Zavod za udžbenike, 2007