U knjizi “Nadahnuto biće” norveškog muzikologa Jun-Ruara Bjerkvola, pre svega antropološkoj, a onda i psihološkoj i muzikološkoj studiji, autor odgovara na pitanje zašto deca spontano pevaju, šta je muzika za njih, kako uče i kako iskustvo muzike oblikuje ljudske kreativne snage uopšte. Knjiga je svojevremeno (prvo izdanje u Oslu, 1989. godine) svojim idejama izvršila jak uticaj na obrazovnu politiku u skandinavskim zemljama i Danskoj, i nadahnula reforme u njihovom školstvu.
Centralni fenomen koji Bjerkvol promišlja jeste igra. Učenje kroz igru otkrivanja dovodi na mesto gotovo monaške prisutnosti, uvučenosti u proces, kada spontano dostižemo ozbiljnost koju dete ima kada se igra, kako kaže Heraklit. Deo nas koji je živ u igri, otvoren i nadahnut da svoje (muzičko) biće pusti da se spontano izrazi, predstavljen je hronološki, kroz sve etape razvoja. Nadahnuto biće prisutno je od prenatalnog perioda do smrti, čeka nas da ga čujemo.
Knjiga, između ostalog, iznosi i kulturološke razlike u poimanju koncepta igre, pesme, muzičkog jezika, upotrebe muzike, a meni posebno interesantna tema jeste razlika između zapadnoevropske, pozitivističke perspektive i naturalističke, afričke vizure, uronjene u priodu i njene zakonitosti. Otuda biram odeljak koji daje deo odgovora na pitanje kako je muzika dospela tu gde je sada, i gde joj je uopšte bilo prvotno mesto. Je li ona prvo inherentno ljudska, pa tek ondaumetnička, muzička disciplina? Negde smo se zabrojali.
Pisana i usmena kultura
“Bliže o pojmovima igre i muzike – pisana i usmena narodna kultura kao suprotni polovi
Jezik oslikava istorijsku perspektivu poimanja kulture i kulturnu praksu jedne zemlje. Isti je slučaj i sa rečju igra, čije osnovno značenje obuhvata jasne elemente nadahnuća – zvuk i pokret kao celinu.
Reč igra (norveški: lek) se može povezati sa gotskom laiks koja je između ostalog značila: ritmičan pokret, ples. Staronordijska reč leikr ima slične značenjske nijanse: zajednička igra, ples, žrtveni ples.
U modernom norveškom jeziku isto snovno značenje nalazimo u reči kappleik (takmičenje u sviranju narodne muzike), gde su jednako važni elementi igre, sviranja i zajedništva u nadahnutosti. Na islandskom je tonleikar moderna reč za koncert.
Vidimo dakle kako je osnovni element jednog oblika izražavanja čoveka – pokret – jezički inkorporiran u pojmu igre, gde je zvuk prirodni strukturišući faktor. Reč igra pokriva poseban kulturni izraz Nadahnotog bića.
Baš ovo jezgro nadahnuća pojma igre dolazi do izražaja u mnogim jezicima: engleski: play; nemački: Spiel; francuski: jeu; ruski: igra. Sve ove reči imaju dvostruko značenje društvena igra/igra.
Ovo samo po sebi nije iznenađujuće. Igra mora da sadrži važne elemente pokreta i zvuka. Kao što smo videli, to je još od stadijuma odojčeta čovekova saznajna osnova i polazište. U razigranom međuprostoru između mašte i stvarnosti, deca koriste i razvijaju baš taj prostor čulni aparat. On se u potpunosti razvija u kulturi dece predškolskog uzrasta. Ta kultura je istovremeno i nacionalna i univerzalna.
Kao što ćemo u nastavku videti, i po obliku, i po funkciji, pojmu igre je mnogo bliži spontani muzički razvoj dečije kulture nego tradicionalni pojam muzike onako kako ga definiše kultura odraslih.
Nama odraslima nije lako da opazimo dečiju spontanu pesmu, jer se te pesme najčešće ispoljavaju kao kratki, letimični bljesci u živoj igri. Naš pojam muzike postaje nezgrapan i ne odgovara kontekstu. Pogledajmo bar jedan jednostavan primer u kom je pesma važna.
Nijedno dete ne biva primljeno u dečiju kulturu pre nego što nauči da skakuće na jednoj nozi. Dvogodišnje dete to zna. Stoga ono danonoćno vežba, iako se objektivno izlaže velikom riziku da padne na glavu i da se gadno udari. Ali radije bira potres mozga nego izopštenost. Na posletku, jednog dana intuitivno pronalazi rešenje. Treba pevati i skakutati istovremeno. Zar nije teško raditi više stvari istovremeno? Zar nije bolje da se radi jedna po jedna stvar, prvo da se skakuće a potom da se peva? Ne, baš suprotno! Pesma i skakutanje podupiru jedno drugo u finoj uzajamnosti. Dvogodišnjak jednog dana to prosto shvati, celim svojim bićem. I onda, u iznenadnoj ravnoteži izazvanoj pevanjem, kreće u pobedničko skakutanje po sobi. Sve se slaže:
Od antičkog celovitog doživljaja muzike do danas, pojam muzike se sve jasnije razvijao u pravcu estetetizovanja, specijalizovanja i profesionalizovanja. I zato nadahnuta dečija kultura ne prolazi kroz filter naše muzičko-estetske i muzičko-pedagoške svesti. Pojam muzike, koji je jasno definisan kulturom odraslih, ograničava nam poimanje stvarnosti. Tako jedan važan deo dečijeg života u velikoj meri izmiče našoj pažnji.
Naš zapadni pojam muzike obuhvata jednu estetsku dimenziju koja upravlja našom selektivnom percepcijom, koja je neka vrsta subjektivnog mehanizma za filtriranje. Ova estetska dimenzija, koja između ostalog obuhvata vrednosne norme o čistoći zvuka (obratite pažnju na rečnik higijene), o svesti o tonalitetu i lepom pevanju strana je dečijoj kulturi. Ovaj pojam muzike koji je utemeljen u umetničkoj muzici, ne obuhvata ni kontekst funkcionalne i izražajne celine u koji je dečija pesma utkana. To su dva suprotstavljena oblika kulture, dva suprotstavljena shvatanja života, a dečija kultura je očigledno slabija i ranjivija.
U suštini, ovaj odnos suprotnosti odgovara odnosu između pisane i usmene kulture, između literarnosti kulture odraslih i oralnosti dečije kulture. Fokusiranost pisane kulture na slova i reči povlači sama po sebi analitičke distinkcije i razgraničenja. Pisana reč je sa druge strane čulnog opažanja, kao simbolička apstrakcija. Definisanost pojmova vodi takvom ishodu, ka sistematskom razgraničenju i specijalizovanju. Usmena kultura se ipak iskazuje kroz zvuk koji direktno, fizički, prodire u telo i čula. Time sama osnova opažanja postaje radikalno drugačija. U knjizi “Orality and Literacy” Valter J. Ong polazeći od pisanog i govornog jezika ovo izražava na sledeći način:
Vid izoluje, zvuk inkorporira.
(…) Ono što se vidi dolazi iz jednog pravca. Da bih sagledao neku prostoriju ili pejzaž, moram da pomeram oči od jedne do druge tačke. Kad slušam, ja međutim istovremeno sakupljam zvukove iz svih pravaca. Ja stojim u centru jednog sveta zvuka, on me okružuje obrazujući jezgro opažanja i stvarnosti. (…) Možeš da se prepustiš i da potoneš u slušanje, u zvuk. Ne možeš na isti način da se prepustiš i potoneš u znak.
Konsekvenca ove razlike su sasvim dva različita oblika svesti, usmena svest i pisana svest. Ona oštroumno pokazuje kako pisani jezik naše celokupno mišljenje strukturiše kvalitativno drugačije onog što nalazimo u usmenim kulturama.
Razmotrićemo nekompatibilnost afričkog i evropskog poimanja pojma “muzika.”
Afrička društva imaju usmenu, nadahnutu kulturu koja je funkcionalni deo svakodnevice, zabave, posla i svetkovina. Dakle, funkcioniše poput dečije usmene kulture. To se naravno oslikava i u afričkim jezicima.
Opažanje celine je centralno polazište. Budući da Afrikanci muziku, ples, čoveka i svet doživljavaju kao organsku, ekološku celinu, to se mora oslikavati i u pojmovima za čulno koji se razlikuju od naših zapadnoevropskih pojmova. Tako, na primer, mnogi afrički jezici nemaju posebnu reč za “čuti/slušati”. One bi bile nedovoljne za izražavanje doživljaja celine. Kao individua, čovek je u centru opažanja, on istovremeno vidi i čuje, i zvuk nagoni telo u vibrirajući ples. Sikia! kaže Bantu-Afrikanac i oseća celim svojim bićem.
Suprotnost između usmene i pisane kulture je ovde jasna:
TON – U čoveku – Sikia
NOTA – Izvan čoveka – Opažanje dela
Afrikanci muziku doživljavaju kroz ovakvo složeno opažanje – kao nešto što se čuje i sluša, ali i kao nešto što se vidi, na šta se telesno reaguje (ples), kao nešto što se razume, nešto što se poštuje, čemu se čak pokorava. Ja tvrdim da i dete od faze odojčeta pa nadalje oseća celim svojim bićem. Celokupno uobličavanje pojmova kod deteta se odvija u sinhronim, nadahnutim totalitetima. Nekada je akcenat na vizuelnim utiscima, a nekada na zvučnim. Ali celina je uvek okvir koji daje smisao i koordiniše. U njoj precizno opažanje najsitnijih detalja ima svoju punu funkciju i značaj. Nedostaje nam samo prava reč, reč za opažanje celine. Detetu nije dato da takvu reč samo formuliše, kao izraz svog poimanja sveta. Zbog potrebe Zapada za specijalizacijom, čula se lako rasparčavaju na izolovane sposobnosti, koje se onda definišu i proučavaju. U susretu sa školom, u tom ritualnom pretvaranju nadahnutog bića u učenika, dete nauči da i samo veruje da je tako. Preovlađuje rasparčavanje čula – a to između ostalog ostavlja i duboke posledice i u učenju.”
Izvor: Jun-Ruar Bjerkvol – “Nadahnuto biće: dete i pesma, igra i učenje kroz životno doba”, Plato, 2005.
