“Da li se o bitno ljudskim stvarima zaista bitno govori, merilo je: je li tokom rasprave težište ostalo u čoveku, ili se, po nehotičnosti svega neosnovano vođenog, sa čoveka neosetno prenese na samu stvar.
Te paradoks bude neizbežan, uzeti sve u obzir osim onoga ko je tu i polazan i završan, osim čoveka.
Tako se, napustiv teren živog načela, sav napor zalud ulaže u mrtvu stvar. Tako se stvaraju pitanja radi pitanja.
Ta po sebi pitanja prenagomilavaju se upravo gde se suština nipošto ne sme gubiti iz vida; gde zanemarujući je, ili u nemoći prodreti joj, zakrčujemo neposredan put ka njoj (a do nje se drukše i ne prodire do neposredno). Te tako relativnom korisnošću budemo, često i protiv svoje dobre volje, apsolutno štetni ovoj ili onoj nasušnosti čoveka.
—
I naravno, osveštan je slučaj, raspravljajući o čemu bilo muzičkom, savršeno smetnuti s uma da se tu, pre i posle svega, radi o nasušnoj potrebi čoveka raspevati se, razigrati.
I naravno, prenagomilavanje sporednog tek tu bude, čim se izgubilo iz vida glavno; prenošenje težišta iz onog što je unutrašnji pokretač u ono što je spoljni otpor, u vremenost, u istorijsku i životnu uslovljenost, u stotine problema i problemčića ove ili one tehničnosti, kad je nesumnjivo da se kroz sve to, i uprkos svemu, probija živa apsolutnost jednog fenomena koji, u svim vremenima i prilikama, u svim izrazima, suštinski ostaje ravan samom sebi.
A upravo pred glavnim tim, pred fenomenom raspevanosti (glasom: pevajući, telom: igrajući, svejedno) stojimo ili detinjski zadivljeni od neukosti, ili tvrdo oklopljeni samouverenošću znalca, bezobzirnoj kad je u pitanju površina i odnos, punoj strepnje, kao pred smrtonosni udarac sebi, kad valja korenito ući u stvar.
Pevamo “kao što ptica peva”. Zaista. Ali ne po biološkoj, kako je uobičajeno shvatanje, već po duhovnoj spontanosti.
Inače, besmisao je svlačiti čoveka na njegovu biološku osnovu upravo onim čime se on uzdigao s nje, čime se sudbonosno i otkinuo od životinjskog carstva.
Te saznanju, da prodre u tu sebi teško pristupačnu oblast, drugog ključa nema nego, kao jedino pouzdano o tome, primiti svedočanstva glasno ili nemo raspevanih, svejedno, onih koji sami sebe usred fenomena lucidno uhvatiše, svedočanstva o doživljenom u svim stupnjima oduhovljenja, počev od obične molitvenosti pa do belog usijanja ekstaze.
Nešto po sebi raspevano, što i ćutanje odaje od sebe, i kao tim dublje, unutrašnji glas; nešto razrešilačko i ishodno, van vremena i prostora; melodijsko u liku, likovno u melodiji; kao nužan izraz vaspostavljanja unutrašnje celosti čoveka: komponenta u kojoj se izmirilo prividno neizmirljivo; radosni bol, bolna radost; nešto u osnovi molitveno što i miruje i dela, i tom aktivnom pasivnošću, ili obratno, raste do ekstatičnog utapanja sebe u živu bit svega; nešto treće što se čoveku najednom otvori kad je, rekao bi, najvećma spregnut unutrašnjom polarnošću sebe, i u šta je svakom ljudskom biću data veća ili manja mogućnost ishoda iz ma čega prethodnog.
Ne, čovek ne peva “kao što ptica peva”; već u nekoj unutrašnjoj udešenosti sebe, u nekoj za trenutak izmirenosti, ja-svi drugi-sve drugo, jer spoljnim otporima razdešavan stalno, tim dublje, uzvučujući se najednom u sebe, spasonosno se uzvuči i u svakog drugog, i u sve drugo.
Nasušno je, dakle, čoveku pevati: u prividnoj zatvorenosti magnoveno otvaranje svega, kad izgleda da se više nema kud. Jer kroza sve privide utrnulosti duh je ipak tu, neprekidan i pritajen. Njegovo prvo uvek se poklopi sa poslednjim: spasti od svih pritisaka, unutrašnjih, spoljnih, od razdešenosti svih, od raskidanosti onoga što bi da je večno celo; od svega što život ili preko mere oduzme, ili preko mere da.
Te i u onom narodnom, zlo ne misliti pevajući, nije li sama iskon čoveka lucidno saznala istinu o pevanju: živim načelom dobrote, razrešiv se od sopstvenog zla, jedino se time možemo potvrditi u drugome. Punijeg opravdanja sebi u ovom rodu stvari zaista ne možemo naći.
—
Merilo etičnosti jednog razvoja je, koliko se time povećala ili umanjila moć pevanja, ne školskog, negovanog ozgo, već spontanog, ozdo. Ima put kulture: čoveku je, po njegovom unutrašnjem sklopu, uznemirenom a otvorenom, pre udariti unazad, samo da se ide, negoli ostati na čemu je. Ali na tom putu, kuda je čoveku ili propasti ili stići do punog oduhovljenja sebe, po obratnim postignućima, avaj, jasno vidimo da ni svaki korak unapred ne mora da je i istinit korak.
Jer su tuda prečice opasne, i svaka od njih znači po kobno sužavanje života. Te žureći, lako je moguće da na metu ne stigne ništa.
Te ne udariti pravcem najvećeg otpora, pravcem punog iživljenja, već u obmani od ove ili one formule koja obećava olakšicu i ubrzanje, krenuti za ovom i onom delimičnosti sebe, nije više ni pogrešan hod, već ubistven precep, raskorak sebe sa suštinom.
A stvarni hod je samo dotle dok jedinka, utvrđujući se time u duhovnoj organičnosti sebe, utvrđuje se i u organičnosti množine; dok se iz svakog pojedinca može izviti istovetni melodični dah sa svakim drugim; dok se pojam naroda bitno poklapa s pojmom hora.
Kad bi se u livadi travke zatalasale, ne povetarcem spolja, već sveopštim nekim dahom sebe, iznutra. A to je ništa manje nego moć, zatrepereti životvorno do u sami za sve istovetni koren iskoni.
Pod pritiskom promenjenih prilika mnogo čega izmeni se, dobije nov oblik, izumre. Ali to, spontano pevati, taj nemušti jezik duše, ostaje kao teško prekidljiva veza toka svih pokolenja.
Sve životvorno, jer iz duha potičući, od pradavnina naovamo, kao da se saželo u magične znake glasom, u melodičnost naroda koji i dan-danju, i kao uprkos svemu, spontano pevaju. A to je poslednji bedem duhovnog otpora naroda protiv svih razorilačkih navala spolja.
Slomiti, zarad kakvog bilo napretka, i u tome narod, znači puno razorenje njegove duhovne organičnosti. Zaseći u koren radi što bržeg zrenja, pa ma ploda i ne bilo. Znači, od nečega što je silom svoje istinitosti samo sebi nalazilo puta, stvoriti nešto što treba da je vođeno, a nemati snage pravog vođstva.
Tako se, po izopačenom načelu kulturnosti, negda živi narod umrtvi do bespomoćnog rastočenja u pojedinost zavedenih pa ostavljenih sebi, do duhom utrnule civilizovane mase.
—
I naravno, potreba za vraćanjem muzike čoveku, i čoveka njoj, morala se najpre pojaviti gde je moć spontanog pevanja pala na opasno nizak nivo; gde je na vodećim vrhovima grobna osama superkulture kao poslednja nadoknada podsvesne psevdokulture; gde se od prvobitne raspevanosti množine, naopakim hodom, zapalo u zatvoreni krug muzičnosti ljubitelja: nalaziti još jedino naslade u izopačenju onoga što bi da do ishoda ostane svetinja čoveku; gde se stvaralački nagon izopačio u to, razoriti što je još igde u čoveku tragova duha: melodična nemelodioznost, tonalna atonalnost, ritmička aritmičnost. To s jedne strane, u elitnoj manjini.
Dok s druge, u poraznoj većini, pomerena iz svoje duhovne suštine, ostavljena samoj sebi – masa. U svoj ubogosti osrednje ljudskog, zasečena u korenu, još jedino joj je, životariti duhovno od onog što joj se iz gornjih slojeva, posebno za nju spravljano, pruža: kuplet, šlager, uprošćeni stav.
—
Ko će tu kome pomoći? Životvornih sokova ozdo više nema, gde se čovek zemlje preobratio u čoveka asvalta; gde se sav hod kulture sveo na to, pokidati, radi spoljno civilizovanog poretka, sve unutrašnje veze čoveka sa samim sobom, čoveka s čovekom, i od bića stvoriti numerus; gde, od negda izvornog i svedajućeg naroda, vrvi civilizovana masa, koja, osiromašena sobom, mesto da daje, sad ona traži.
Ko će tu kome pomoći kad retki pojedinci od onih ozgo, koji bi silom sebe i znali štogod stvarno pružiti željnim milionima, ne mogu, a i kad bi mogli, ne smeju da iziđu iz lavirinta jedne tehničnosti kojoj, uprostiti se do puke istine izraza, značilo bi možda i otkrivanje svoje sopstvene slabosti i tešku povredu ponosa visina.
A budući tražnja velika i posao unosan, prihvataju ga se muzički industrijalci, nepogrešimi u izboru sirovina kad je da se udovolji niskim nagonima mase, makar se time učinilo i jedno teško obesvećenje.
Crna rasa ovog puta morala je platiti svoj najbolniji danak civilizaciji: melodika njena, ritam, u punoj sili svoje izvornosti, umesto da se prihvatila kao spasonosna za one koji su svoju izgubili, razdruzgava se, radi bolje prođe, i promućkava noćnim duhom kabarea i dansinga do stimulusa ozakonjene onanije.
—
Pa ipak, kroza svu tu sramotu, nemoguće je ne čuti glas istine: osrednji čovek civilizacije još uvek nije toliko iskorenjen da ne može, ako ne po sebi pevati, ono bar, neposredno reagujući, prenuti iz svoje utrnulosti na tuđe pevanje, pa makar s koga izvora dolazilo.
Što znači, negdašnje opšte dobro, spontano pevati, koje danas samo pripada “zaostalima”, još uvek može da je spasonosno za one koji su ga svojom “naprednošću” izgubili.
I ne varati se, svetski uspeh muzike Rusa, od Musorgskog naovamo, suštinski u tome je što se iz nje na svim geografskim širinama pričulo prisustvo jedne žive, za sve iste, svima neophodne iskoni.
A nju, tu živu iskon, uzalud tražiti je gde je već odavna u koren zasečena psevdoprosvetom masa. Već tražiti je gde se čovek još duhom ne otcepio od zemlje, od životinje, od biljke; gde i dan-danju uho, kad se za mnoge stvari izgubio sluh, čuje kako trava raste.
—
Humanizacija muzike! Poklič je tu već, u vazduhu, samo što ga nisu prihvatili milioni, gladni hleba, zaista, ali nesvesno još gladniji duha. Jer iz najnižeg, iz njihovog stanja panem et circenses, samo je moguće, i možda naglim skokom, u visinu, gde probuđena duhovna glad, mesto cirkuske igre, traži za sebe, sa ništa manjom legitimnošću od želuca, iza vekovima lišavanja, istinsku hranu.
Pitanje je, međutim, da li, koji izustiše, osećaju sav domašaj pokliča? Vratiti muzici izgubljeno prvenstvo u ljudskim stvarima, znači, i duboki preokret u shvatanju života i čoveka, i još duboku korekciju same njegove prirode, zabasale u plićake psevdokulturnosti.
Znači, u poslednjem trenutku, nadovezati se na pokidane, ali žive još, niti ljudskog samotkanja od iskoni pa do kobnog prekida, kad se, radi bržeg napretka, razori prerano i u hitnji živi regulator na putu pune stvarnosti čoveka: misterija—obred—pevanje.
Znači, učiniti što se u mnogim dosle pokušajima kulture ne moglo: da više najveći broj ne zaostaje, jer se najmanjem što brže hoće napred; pri čemu donji sloj speče se i zatvori u zaostalosti, a gornji, prividno vodeći, jer oslobođen gravitacije opšteljudskog toka, iskorenjen, rastrošen, rastresen, niti u stvari koga vodi, niti je i sam čime vođen; i, ako pri tom i dođe do nekog uticaja ozgo, onda nstane “prosvećivanje naroda”, što će reći, od zaostalih, ali čije je zaostajanje u prekinutom ili suviše usporenom razvoju organičnosti duha, stvarati osrednje, ni na nebu ni na zemlji, otkinute ozdo, poremećene u duhu sebe, nemoćne da dopru do “višeg poretka” onih ozgo.
Znači, u najdubljem i najširem smislu reči, obnovu: čoveka prema samom sebi, prema drugom, prema svetu; razgrtanjem zatrpanih izvora, novo brizganje misterije, novi u daljim oblicima oživeli obred, novu raspevanost čoveka.
Znači, posle mnogih i kobnih raskoraka, u poslednjem trenutku, poći ukorak sa suštinom; znači, u najširem i najdubljem od postanja do sada obimu, sveopštu religioznu obnovu čovečanstva.
—
Ovih dana, po ukorenjenoj navici importa svega što je u visokocivilizovanom inostranstvu na dnevnom redu, čuo se i kod nas poklič za humanizaciju muzike. Porazno nepoznavanje potreba svoje rodne sredine: ako je čovek Zapada opasno osiromašio u pevanju, zar treba sad i mi po ugledu na njega, prebogati u čemu je on siromašan, ako ništa, bar da odglumimo siromaštvo?
I zar dokazivati, pitanje humanizacije muzike postavlja se kod nas sasvim suprotno zapadnjačkoj postavci. Narod ovde, još uvek u visokom naponu raspevanosti, spasavati nekom spravljenom ozgo muzikom masa, i besmisleno je, i moglo bi imati teških posledica po pevanje našega sveta, ako se zabluda uzakoni i razvije do organizovanog kulturnog dejstva ozgo.
I, ako je do spasavanja, onda sama priroda stvari zahteva da samozvani spasioci, ovaj ili onaj muzički vaspitnik Zapada, iskorenjen u čemu bi valjalo da je duboko korenit, potraži sebi lično spasa upravo onde gde misli da je spasonosan.
—
Neka naš kompozitor, doživljujući u bukvalnom smislu rodno melodijsko krštenje, ako ga još nije doživeo, vaspostavi pokidane duhovne veze sa raspevanošću naroda.
Tek tada, organičan sa onim iz čega je sazdan i proizišao, što znači, organičan i u samom sebi, donosiće na svet, ne više jedva živu nedonoščad, u kojoj se ukrštaju jalovost nasilne iskorenjenosti skorojevića sa tehničkom utančanošću međunarodno utrnulog duha školstva, već plodove tla jedne još uvek žive duhovnosti, plodove koji, upravo zato što su istinski začeti, pripadaju koliko svome rodnom toliko i svim podnebljima. Jeste, rodno tle po kome često s prezrenjem gazimo, ili se naprežemo spregnuti ga u mrtve formule civilizacije, živo je još, nabreklo od raspevanosti. Ne doći u sudbonosni dodir s njim, ne otvoriti ga, da briznu životvorni izvori (i za nas koji civilizovani hodimo po njemu. i za svet, koji žedan očekuje osveženje), nego ga ostaviti da samo u sebi pregori, ili razorilačkim dejstvom ozgo zatrovati ga i razjesti, ravno je samoubistvu u onome čime bismo možda imali odigrati najveću svoju ulogu u svetu.”
Tekst: Momčilo Nastasijević, Esej “Za humanizaciju muzike“, Nolit, Beograd, 1963, 138 strana (Pesnik o umetnosti i poeziji)
Slika: Pierre Puvis de Chavannes, The Sacred Grove Dear to the Arts and Muses, 1884