fbpx

Kome su namenjeni časovi solfeđa i teorije muzike?

Svima koji idu u muzičku školu i pitaju se čemu služi solfeđo a ne dolaze do odgovora. Svima koji žele da se upuste u istraživanje jezika muzike, jer muzika ima svoj jezik koji se uči kao i svaki drugi. Svima koji su ljubitelji muzike, a ne znaju odakle da krenu. Privatni časovi solfedja su prečica do boljeg razumevanja muzike.

Šta čini solfeđo i teoriju muzike?

Solfeđo je, kao deo obaveznog muzičkog obrazovanja, predmet prisutan od prvog razreda niže muzičke škole pa sve do završnih godina akademskih studija. Često je u praksi doživljavan kao sporedan, nemuzikalan i suvoparan. Učenici ga mahom vide kao dosadnog, dok je instrument koji sviraju mesto na kome se bave muzikom. Sve u svemu, većina solfeđo posmatra kao višak, odvojen od konteksta muzike i muzičke prakse.

Nesumnjivo je da svi upisujemo muzičku školu da bismo naučili da sviramo određeni instrument, ili pak naučili da pevamo, ali pitanje koje se postavlja je – koje sve veštine prate učenje sviranja instrumenta/pevanja?

Naučnici nedvosmisleno ističu povezanost muzičkog četverstva: muzičko znanje (i razumevanje), muzička apercepcija (slušanje muzike sa razumevanjem), muzičko izvođaštvo i muzičko stvaralaštvo. Znanje o muzici nije svrsishodno ukoliko ne možemo to znanje da povežemo sa zvukom, odnosno muzičkim primerom i obrnuto: treba da razumemo šta slušamo/sviramo/pevamo. Tek tada se događa aktivna spoznaja muzike. Sve ove četiri vitalne dimenzije muzike čine jedinstvenu celinu i njihova povezanost ne bi trebalo da izostane pri obradi bilo koje muzičke teme. U svetlu pomenute podele, solfeđo i teorija su ravnopravni elementi koji podstiču razvojnost sve četiri muzičke dimenzije. I solfeđo i teorija u sebi sadrže kako teorijski (učenje teorije, analiza muzičkog sadržaja), tako i praktičan deo (izvođenje zadataka, vežbi, stvaranje po uzoru na modele iz literature itd).

Koje sve alate je potrebno da imamo da bismo ovladali veštinom sviranja/pevanja? Nije retko ni učenje muzike po sluhu, bez muzičkog opismenjavanja. Međutim, muzika je višeslojna i ako nemamo svest o nekoj od navedene četiri dimenzije, bićemo na površini stvari. Solfeđo, kao veština ovladavanja muzičkim komponentama u praksi, u prvom redu melodikom i ritmikom, umnogome utiče na kvalitet učenja sviranja muzičkog instrumenta. Na isti način, učenje teorije, omogućava nam da kroz upoznavanje muzičkog pisma (nota, sistema, kao i najrazličitijih muzičkih oznaka) ostvarimo svesniji kontakt sa muzikom.

Kako to izgleda u praksi?

Počnimo od bazičnih primera, recimo melodija neke kompozicije ili pesme. Šta sve možemo pronaći u melodiji? Iz kojih uglova joj možemo prići?

Melodija ima svoje kretanje, koje može biti uzlazno ili silazno. Možemo, dakle, pratiti smer kretanja. U okviru svoje pedagoške prakse, primetila sam da kada se fokusiramo na smer melodijskog kretanja odjednom cela pesma postane lakša za praćenje, takođe se i brže zapamti. Dinamika kretanja je još jedna ravan po kojoj možemo pratiti melodiju – da li je kretanje postupno (lestvično) – tonovi koji se sukcesivno nižu ili skokovito, sa velikim razmakom između tonova. Zatim, kakav ritam je korišćen za tu melodiju, koje ritmičke figure, kakav ritmički pokret? Još jedna važna dimenzija jeste oblik melodije. Da li postoje ponavljanja, kakav obrazac se formira? Ovakva mini analiza kompozicije ili pesme pomaže njenom usvajanju i gradi analitičko mišljenje u okviru muzičkog jezika.

U svetlu svega rečenog, gde su sve prisutni solfeđo i teorija? Svuda gde i muzika. U pesmama, kompozicijama, u svakoj vrsti muzičke prakse.

Prijava

Putem telefona, kontakt forme ili društvenih mreža.

Zatvori