fbpx

Od čega zavisi kakav će biti glas?

Glas, kao lični izraz, upija naše glavne, sržne osobenosti i zadobija određene kvalitete – specifičnu boju, visinu, jačinu. Čest je slučaj da se glas karakteriše dvopolnim kategorijama poput nežan/prodoran, jak/slab itd. Postoje i opšteprihvaćene školske kategorije: sopran, mecosopran i alt za ženske, odnosno tenor, bariton, bas za muške glasove. Navedene podele tiču se kvaliteta visine glasa, a svaki može biti podeljen na prvi (viši) i drugi (niži) glas. Dodatak navedenoj kategorizaciji su atributi lirski i dramski, pa se tako prave kombinacije poput dramski sopran, lirski tenor itd. Kao i u svakom vidu testiranja, neophodno je da postoje koordinate pomoću kojih će se odrediti pripadnost nekoj kategoriji, u ovom slučaju višem ili nižem tipu glasa, ali da li su oni toliko neophodni? Koji kriterijumi zapravo određuju nečiji glas?

Koja je moja "prava" boja glasa?

Često pitanje iz pedagoške prakse i na časovima pevanja jeste – koja je moja “prava” boja glasa? Pomenuti referentni okvir nije nužno loš, mada praksa pokazuje da može u velikoj meri prebrzo i jednostrano označiti stav o sopstvenom glasu. Mene su, u periodu dok sam imala status učenika-početnika u pevanju, takve odrednice prilično zbunjivale. Nisam sebe mogla da svrstam ni u jednu od zadatih kategorija. Različiti profesori davali su drugačije interpretacije mog glasa: raspon je varirao od “pravi lirski sopran” do “čista drama (dramski sopran)”, pa čak do “nesumnjivo prvi alt”. Činilo mi se da sam bila primorana da se uklopim u tip glasa koji mi je dodeljen. Šta me je tu zapravo zbunjivalo? Moj glas je oduvek imao dve različite boje. Jednu u nižem registru, pri pevanju nižih tonova, a drugu pri pevanju viših tonova. Od trenutka kada sam dobila etiketu za svoju vrstu glasa, imala sam osećaj da je jedna od te dve boje prava, dok drugu treba da prilagodim toj prvoj, pravoj. U nižim registrima boja mog glasa bila je bliska mom govornom glasu – prodorna, tamnija, dok je u visokim lagama bila tanana, zvonka, lirska.

Zašto je to važno naglasiti? Opasnost leži upravo u prebrzim sudovima, krutim i nepobitnim kategorijama koje školski sistem favorizuje. To sam naknadno shvatila, kada sam počela da istražujem svoj glas. Tek tada sam počela da razumem da su oba ta glasa, tako neusklađena i drugačija, legitimna u svom sapostojanju unutar mene. I još važnije, da su obe te boje izraz važnih delova moje ličnosti. Postoje zajedno, ne smetaju jedna drugoj, dopunjuju se. Dugo mi je trebalo da to prihvatim kao mogućnost i opciju, to ravnopravno postojanje dve različite boje glasa. Neko bi možda pronašao tri ili više boja, dok bi neko drugi mogao da bude sasvim miran sa jednom. Trebalo mi je vremena da pustim da glas meni pokaže put a ne ja njemu, jer ga zapravo nisam poznavala. Prateći te dve boje, mogla sam da ih povežem sa nosećim svojstvima sopstvene ličnosti, koje sam u potonjem radu prorađivala sa psihoterapeutom. Glas je tako bio i putokaz u mom unutrašnjem radu i rastu, ali i prvi pomoćnik kada je reč o ispoljavanju važnih delova moje ličnosti.

Svako ima glas – svako može da peva. Odakle dolazi glas?

Mi pevamo celim telom. Kao što svaki instrument ima svoj prostor u kome nastaje zvuk, okidanjem žice, udarcem palice ili duvanjem vazduha u cev, tako i naše telo predstavlja svojevrsni prostor kroz koji protiče zvuk. Dakle, isti princip primenjiv je i na ljudsko telo. Naše telo je naš instrument, naša rezonantna kutija. Jedan od glavnih zadataka je da omogućimo prostor u svom telu tako da glas može neometano da protiče. U takvim uslovima glas se čuje, zvuči jasno i snažno. Ozvučiti telo, kao i prostor oko tela, jedan je od glavnih ciljeva svakog budućeg pevača.

Pustiti glas često nije lako. Kako je glas nosilac autentičnih slojeva našeg bića, sa njim ne možemo da se pretvaramo. U tom smislu, glas je sredstvo pomoću kog možemo da se izrazimo, kako u okviru sopstvenih struktura bića (ja sa mnom), tako i sa spoljnim svetom (ja sa svetom). Problem nastaje kada okolina ne prihvata naš glas, kada bivamo invalidirani. Da li zato što je taj glas bio okarakterisan kao neobičan, kao čudak koji nije smeo da se pojavi jer se nije uklapao u zajednicu ili je, pak, bio stidljiv i tanušan, pa je odudarao od svih onih glasnih i izražajnih koji su birani za hor. Da li je potpuno utišan i gotovo nem, jer nikada nije ni pokušao da se pokaže ili je zatrpan nekim očekivanjima koja su postavljena pred njega: “pevaj ovako, pevaj onako”.

“Vau kakav glas!” Zašto reagujemo na nečiji glas?

Ne reagujemo na glas kao zaseban entitet, već na glas kao link ka nekom osećanju koje je za nas važno, a sa kojim možemo doći u kontakt putem tog i takvog glasa. Glas možemo razumeti i kao odraz osobe koja je iza njega. Namerno kažem iza njega, jer nam glas predstavlja tu osobu i pre nego što je znamo, pre nego što ona progovori o sebi. Neverbalno nas pokrene i za tili čas možemo da se ubacimo u određeno raspoloženje, stanje i osećanje.

“Ne mogu da pevam, nisam talentovan.”

Trenutak kada neko odluči da se upozna sa svojim glasom je veoma važan. Većina ljudi koja se nije izlagala pevačkom iskustvu svoj glas doživljava kao nešto strano i izvan njih samih. Čini mi se da nam je svima poznat osećaj začuđenosti a kada čujemo snimak svog glasa dok govorimo, dok je kod pevanja to još izraženije – “Pa zar sam ovo ja?!” uz stidljivi pogled i beg iz prostorije. Začuđeni, čak neretko i zaprepašćeni pred sopstvenim glasom, želimo da što pre zaboravimo kako on zvuči. Ponekad se prisetimo kako smo se, poneti atmosferom na zabavi, osetili slobodnim da pevamo i pustimo svoj glas i kako je kada sebi damo dozvolu da se čujemo, to osećaj koji se pamti. Zašto nam je onda teško da tu dozvolu damo sebi i van posebnih prilika, nezavisno od specijalnih povoda, pred ljudima, ili pak sami pred sobom? Odgovori su raznorazni, neki najčešći iz prakse su: “ali ja nemam talenat”, “nemam sluha”, “nisam ja pevač”, “stidim se”. Dok će oni, koje označimo kao talentovane, sluhiste, pevače i slobodne, “rođeni za scenu” biti doživljavani kao ljudi sa super moćima.

Glas kao vid povezivanja sa sobom

Svi smo različiti, nekima od nas je lakše da se izraze kroz govor, drugima kroz crtež ili pokret. Postoje razni medijumi izražavanja kroz koje možemo da kreiramo nekog novog sebe. Pevanje je jedan od tih načina. Za mene, izražavanje kroz glas je najintimniji vid ispoljavanja sebe. Putem glasa ostvaruje se najneposredniji kontakt sa sobom. U pevanju imamo samo sebe, nemamo dodatne alate – olovke, gumice, četkice i boje. Ili preciznije, imamo celog sebe na raspolaganju. Časovi pevanja pomažu našem glasu da otelotvori sve što leži u nama. U pevanju učestvuje celo telo – prvenstveno kao nosilac zvuka odnosno glasa, a onda i kroz telesni pokret, kretanje, koji vrlo često može doći spontano kada angažujemo glas. Pevanje pokreće čitav neverbalni aparat čoveka – zvučni i telesni.

Zatvori