Slušanje muzike je aktivnost koja je poznata svima i verujem da ne prođe ni dan, a da nešto ne pustimo ili ne čujemo. Radio stanice dok pravimo doručak i spremamo se za dan, tiha pozadinska muzika dok
čitamo ili učimo, do kraja odvrnuta pesma za trening ili pažljivo upoznavanje sa svežim melodijama
omiljenog benda.
Slušanje muzike se može odvijati sa ili bez propratnih radnji
poput pevanja, đuskanja, dirigovanja, plakanja, smejanja, džogiranja, joga
disanja i drugih. Suprotno navedenom bilo bi
jednostavno slušanje radi
same muzike i
zainteresovanosti da se čuje novi ili dobro poznati zvuk. Drugim rečima, muzika može biti cilj po sebi, radi sebe
same ili pak gorivo i
sredstvo za razne druge aktivnosti.
Muzika kao sredstvo za praćenje
dve suprotne unutrašnje težnje
Danas ću pisati o muzici kao sredstvu za praćenje dve suprotstavljene tendencije u nama. Bilo da ih nazovemo fenomenima ili principima, čini se da ove dve suprotnosti postoje i žive u svakome od nas. Cilj je kretati se između ovih suprotnosti i izvući iz šešira mogućnosti šta nam je potrebno.
- potreba za strukturom / jasnoćom / redom / organizacijom / pravilnim /skladnim
U nekim aspektima života nam je važno da budemo čvrsti i držimo se okvira. Red i poredak drže nas u okvirima i mogu nam doneti mnogo blagodeti. Jasna struktura nam takođe donosi osećaj veće predvidivosti. Ukoliko je ovaj princip suviše zastupljen, možemo postati kruti, drveni i jednostrani.
- potreba za razlivenošću/haosom/iskošenim/nepravilnim/intenzivnim
Drugi delovi života zahtevaju sasvim suprotno, labaviju strukturu i manje reda. Bavljenje hobijem ili recimo umetničkim aktivnostima, dopušta nam da odemo u manje predvidivo. Nekada je potrebno da ne znamo tačan rezultat ili ishod, već da pustimo da se spontano odvijaju procesi. U takvim situacijama važno je setiti se ovog principa. Ako se previše zadržimo u ovakvim stanjima, suprotno gore navedenoj struktiri postajemo suviše labavi, rasuti i neopredeljeni.
DVE SUPROTNE TEŽNJE – ZA REDOM I HAOSOM
Kako se tu uklapa umetnost zvuka, odnosno muzika? Različiti periodi u istoriji muzike favorizovali su pomenuta načela i muzički jezik gradili oko njih. Muzika je tokom vremena evoluirala, menjala se i transformisala. Te promene nisu bile uvek progresivne već naprotiv, talasaste. Određeni aspekti muzike kretali su se napred, neki su se vraćali i epohama unazad, evocirali stare principe, davali im novo ruho. Razvoj muzike odvijao se na tankoj liniji između datih suprotnosti.
Kako su drugi videli ove
suprotnosti?
Čemu služe razmišljanja, hipoteze i teorije? Prvenstveno da nam
daju referentni okvir i obrise u okviru kojih ćemo posmatrati stvari. Bilo o
kojoj temi da je reč, mi smo oganičeni poznatim uglovima posmatranja. Moja
ideja je da umetnost zvuka ne prepustimo samo slušnom aparatu, već da uposlimo
i još neke resurse. Ako podržimo muziku i teorijskim konceptima, možemo joj
prići korak bliže i samim tim dobiti nove ideje o njoj.
Stoga, počinjem od meni bliskih izvora vezanih za ovu temu, od Ničea kao pisca i filozofa koji je pisao o procesu stvaranja umetničkog dela na osnovu dva suprotstavljena principa, i muzičkih teoretičara koji su razmatrali muzičke epohe i stil u odnosu na duh vremena.
- Fridrih Niče i nastajanje umetničkog dela
U knjizi “Rođenje tragedije” Niče je govorio kako u
procesu stvaranja umetničkog dela, a sve što stvaramo je neka vrsta
“umetničkog” dela, učestvuju dve suprotne tendencije. Imenovao ih je kao dva osnovna
stvaralačka nagona, dva umetnička načela, oba shvaćena kao vrste opojnosti.
Prvi princip je personifikovan starogrčkim bogom Apolonom. Apolon, bog muzike, Sunca i svetla, vođa muza i svirač, bio je otelotvorenje jasnoće, reda i poretka. Pojmovi koje vezujemo za Apolona su: uobličavanje, odmeravanje, ograničavanje, sloboda pod zakonom.
Niče je govorio o Apolonu:
“Čuvar poretka, Apolon, je čuvar i duhovne vedrine i spokojstva, jasne svesti, budnog znanja, te voli ono što je odmereno, određeno i uobličeno, a odbacuje ono što je gigantsko, titansko, kiklopsko. Svugde voli pravu meru, koja se pojavljuje kako u državnom ustavu tako i u sagrađenom hramu, kako u zakonodavstvu tako i u pojedinoj epikiniji ili tragediji ili u vajarskom ili slikarskom radu. Gde nastaje sukob sa tim bogom? Ni na kojem drugom mestu nego na granicama koje su čoveku postavljene, a koje on namerno ili nenamerno prekoračuje. Poznavalac i zaštitnik mere i granice, Apolon kažnjava Niobu, Marsiju, džinove Ota i Efijalta i Titija zbog njihove drskosti i nepoštovanja granica. “
Drugi princip personifikovan je starogrčkim bogom Dionisom, Apolonovim antipodom. Dionos je najpre poznat kao bog vina i veselja, svečanosti, plesa i bahantskih orgija. Međutim, postoji i dublja značenjska ravan, gde je predstava Dionisa simbol za ono što je Niče nazivao pra-jednim – prirodom, večnom kretanju i obnavljanju. Pojmovi koje vezujemo za Dionisa su: zanos, rušenje kanona, transgresija, ekstatična stanja, priroda, preobražaj, večno obnavljanje i cikličnost.
Niče je govorio o Dionisu:
“Bog prazničnog pijanstva, besa zanosa, entuzijastičke ekstaze, raskliktalog života, razobručenih nagona, orgijastičke huke u kojoj čovek izlazi iz tamnice indivdualnog tela te se poistovećuje sa svim oko sebe, s prirodom koja se neprestano menja i preobražava. Dionis ne dolazi da određuje meru i granicu, nego prekida svest kojom je individualnost svesna svog ograničenog postojanja, i ne pojavljuje se sam, nego praćen Panom, koji ne zna ni za kakvu meru i podelu vremena, pa horovima jarconogih satira i rutavih Silena, pa buljucima zajapurenih žena: Bakha, Menada, Tijada, Klodona, Mimalona, koje ostavljaju čunkove i razboje, pa u zanosu, kličući u njegovu slavu, uz pratnju timpana, krotila, kimvala i frula, besne po gorama i tako se oslobađaju od uskoće svog svakodnevnog postojanja.”
- Teoretičari muzike: klasično vs romantično
Šta proučavaju teoretičari muzike? Teoretičari su tu da
sakupljaju na gomilu sve dostupne prikaze jednog istorijskog perioda,
kompozitora ili dela. Teoretičar je tu da obuhvati sve tekstualne predstave,
koliko god da ih ima. Cilj nije da saznamo pravu jednu apsolutnu istinu o
nečemu, već da istražimo sve izvore, neke priznamo,a druge odbacimo. Smisao
teoretisanja je da pokrenemo naše analitičke antene i brišemo dosadašnje ivice.
Kroz istoriju muzike, kompozitori su bili oblikovani duhom vremena, ali su u istoj meri i oblikovali period u kome su živeli. Muzički stil se menjao od epohe do epohe. Teoretičari muzike primećuju dva modela stvaranja koja su se smenjivala u istoriji evropske umetnosti: klasičan i romantičan model. Kriva evolucije i promene je bila talasasta. Oba modela podsećaju na principe o kojima Niče govori: Apolonski princip jasnoće i strukture i Dionizijski princip zanosa i ekstaze. U nastavku ću vam predstaviti dve suprotnosti kroz njihova dva reprezenta: epohe klasicizma i romantizma.
APOLON I DIONIS – PERSONIFIKACIJE SUPROTNIH STVARALAČKIH PRINCIPA
Klasični model u umetnosti
Poznata nam je fraza “Ma, klasika” kada želimo da objasnimo neku tipičnu, poznatu situaciju ili kada spomenemo klasičan kroj haljine, pa time upućujemo na skladan i odmeren kroj, a zatim i izraz koji se pripisuje umetničkoj muzici – “klasična” muzika kao opšte priznatom, uzornom muzičkom stilu.
Izraz klasičan može značiti: savršen, uzoran, opšte priznavan (Homer,
Sofokle, ali i Šekspir i Dante i mnogi drugi, nije važno kojoj epohi pripada,
već je važno da je vrednovan; ako je delo dobro i uspelo, onda je klasično); isto što i antički (klasična filosofija – grčka
i latinska); onaj koji oponaša antičke uzore i
koji im je sličan (neki novovremenski pisci koji se ugledaju na antičke,
čitava razdoblja u istoriji u kojima je bilo karakteristično oponašanje antike;
isto što i saglasan sa propisima, s pravililma koja obavezuju u umetnosti i književnosti;
ustaljen, tipičan, prihvaćen (onaj koji
predstavlja normu, i naročito upotrebljavan davno, iza sebe ima tradiciju) ili koji poseduje odlike kao što su harmonija,
uravnoteženost, spokojstvo.
- Klasicizam u muzici
Sa uopštenih predstava o klasičnom, prelazimo konkretno na
muziku. Klasicizam je muzička epoha koja je sva klasična načela utemeljila i zvanično ih oblikovala u istorijski
pravac. Prosvetiteljska filosofija i učenja XVIII veka oblikovali su period
klasicizma. Kako su govorili filosofi tog vremena – plemenita prostota i tiha
veličina. Tadašnji svet, racionalan, učen i po meri čoveka, veoma je blizak
karakteristikama boga Apolona.
Period klasicizma u muzici favorizuje jasnoću i red i težište
stavlja na konstruktivan i racionalan prilaz oblikovanju. Muzička forma se
bazira na klasičnim postulatima i najčešće je organizovana sa jasnim
unutrašnjim podelama. Muzički tok se segmentira na celine od 2, 4, 8 ili 16
taktova i tako obezbeđuje jasne, striktne granice u percepciji slušaoca. Takva
struktra naziva se kvadratna. Česta ponavljanja i vraćanja na poznate celine
obezbeđuju lakše anticipiranje i osećaj jedinstva. Klasična umetnost je
normativna, postoje pravila i neophodno je njihovo poznavanje i primena.
Kompozitori komponuju u okviru zadatih kanona i šablona. Postoje granice i u
okviru njih treba stvarati. Potreba za Apolonskim principom – umerenim i
harmoničnim, utiskuje se u muziku i teži se homogenom i jedinstvenom.
Da bismo se povezali sa navedenim, hajde da povežemo sve u jednu sliku: svojstva Apolona, značenja klasičnog i klasicizam u muzici. U nastavku teksta imamo dva primera kompozicija u kojima se čuje sve do sada ispričano o klasicizmu. Hajde da nađemo zajedničkog imenitelja u svakome od nas. Gde su naša struktura, jasnoća i red? Hajde da ih prizovemo putem muzike.
–Mozart Klavirski koncert No 27, K 595
–Haydn Simfonija br 92 (Oxford)
Romantični model u umetnosti
Tipične fraze koje često koristimo u vezi sa romantičnim su recimo”romantična atmosfera”. Romantičnom ambijentu odgovaraju osećanja zanesenosti i opijenosti. Još jedna poznata fraza je “Ala romantizuješ” kao upozorenje da je u pitanju idelizacija, preterivanje ili možda ulepšavanje “stvarnosti”.
Pridev romantičan se prvi put pojavio u XVII veku i označavao je nestvarne predele i zbivanja, često sanjarskog i melanholičnog obeležja. Iz takvih korena se uobličilo najšire značenje romantičnog kao maštovitog, od stvarnosti udaljenog, naglašeno osećajnog, iracionalnog, nečeg neobičnog i čudnog što upućuje na avanturu.
Romantizam kao pravac je kasnije potekao kao reakcija na racionalizam, kao potreba da se čovek vrati prirodi i slobodno izražava svoj osećajni svet. Nadalje, romantizam je proistekao iz opštih ideja o slobodi i jednakosti koje je proglasila Francuska revolucija, ali koje se nisu ostvarile. Nezadovoljstvo zbog neispunjenih ideala ispoljava se kroz sveopšti bol (weltschmerz) ili kroz pobune.
Upadljivo obeležje romantičnog duha je bekstvo od “stvarnosti” i to u više mogućih smerova, ka prošlosti (zanimanje za istorijsku tematiku, mitove i legende), ka udaljenim, idealizovanim svetovima, ka slobodnim prostranstvima mašte (fantastična bića, predeli i zbivanja ili ka blagu nacionalne baštine (folklor, narodna predanja).
- Romantizam u muzici
Muzikom romantizma smatra se muzika XIX veka. Kompozitor ovog perioda želeo je i osećao snažnu potrebu da svoju muziku povezuje sa vanmuzičkim sadržajem – poetskim tekstom i dramom. On je mahom bio poetski, mada su se mogli naći i likovni i istorijski, prirodom inspirisani sadržaji. Romantizam teži da ispriča priču i da se kompozicija približi literarnom modelu. Narativnost je jedna od glavnih odlika romantizma. Zamisao o “sveumetničkom delu” predstavčlja romantičarski ideal o jedinstvu umetnosti i sveopštem sadejstvu njenih izražajnih sredstava.
Period romantizma preuzima klasične forme, ali ih transformiše i preobražava. Akcenat se stavlja na dramaturgiju toka. Najvažnije je ostati veran priči, a ne formalnom modelu. Forma je apsolutno zavisna od sadržaja i podređena sadržaju. Muzika tako zadobija simboličku funkciju, ona sada počinje da govori o nečemu izvan nje same, pokušava da dočara neki tekst, neku priču. Za razliku od klasicizma, romantičarska muzika teži konfliktu, drami. U prvom planu eksresija i prikaz emocije, bujnost i autentičnost, izvan svake uklopljenosti. Kao svojevrstan prikaz Dioniskog stanja – nemirno, nagonsko, rušilačko. Jaki i česti kontrasti svake vrste koriste se uprkos konvencijama, radi što veće izražajnosti emocija i konkretnog vanmuzičkog sadržaja. Iscrpljuje se simbolički potencijal umetnosti, umetnost služi da se prikažu karakteri, da se ispriča fabula.
Hajde da povežemo sve karakteristike u jednu sliku: Dioniski princip, romantičarski pogled na svet i način oblikovanja muzike romantizma. Gde se nalazi naša potreba za lutanjem, intenzitetom, nepravilnim? Muzika može biti pomoćnik da nađemo to mesto u sebi.
–Berlioz “Fantastična simfonija”
–Rahmanjinov klavirski koncert No 2
–Mahler VIII Simfonija, finale, horski deo
Razmišljanja za kraj
Suprotnosti u muzici mogu nas povezati sa suprotnostima u nama samima. Muzika može biti shvaćena kao most ka našim unutrašnjim težnjama i pomoći nam da ostvarimo bliži kontakt sa njima.
Aktivno učestvovanje u slušanju muzike je aktivnost koja može pokrenuti celo telo, ne samo uši. Ako se pojavi pokret, potreba za mahanjem rukama, za čitavim plesom ili scenskom tačkom, pustimo ih da se dese! 🙂
Ako imate dodatnih pitanja ili želite još neki materijal za slušanje slobodno pišite na elena@slobodnopevaj.rs
