Zablude o pevanju su široko rasprostranjene, bilo da se tiču sluha, glasa ili disanja. Primetila sam da osim onih uopštenih o nemanju sluha/glasa za pevanje, postoje i vrlo konkretne zablude kao na primer kada doslovno shvatimo disanje “na stomak”, pa se veštački trudimo da ga napunimo vazduhom. Posledice su odustajanje od svog glasa, jer nije to za nas, mnogo je teško, zahteva mučno vežbanje i slično. Da se ne bismo bunili oko osnovnih pojmova, odlučila sam da izlistam osnove činjenice iz anatomije koje će nas osloboditi iluzija koje smo stekli prepričavajući gradivo.
Inspiraciju za tekst crpim iz Aleksander tehnike – metode koja se bavi psiho-fizićkom reedukacijom i sa kojom se upoznajem, teorijski i praktično, poslednjih godinu i po dana. Nova saznanja o anatomiji, a onda i njihova iskustvena primena, trajno su mi olakšali kontakt sa glasom i ostavili me mirnom i u saradnji sa datostima koje smo dobili kao dar na korišćenje. Otelovljeno saznanje posle kojeg nema borbe sa glasom, nego se mekše i lakše pristupa zvuku. Tekst pred vama zamišljen je kao osnovni vodič kroz anatomiju.
1. Celo telo je instrument, ne samo vokalni mehanizam
Glas je deo celovitog sistema koji uključuje zajedno naše telo i um. Svaka metoda koja ne adresira celovito ljudsko biće ima ograničene mogućnosti za napredak, i duguročno ne može da ti zadovoljavajuće rezultate. Da bismo postali bolji pevači, potrebno je da se fokusiramo na celinu um-telo-glas, psihofizičko jedinstvo koje nam je priroda namenila. Primeri ispod pokazuju i dokazuju prirodnu celovitost našeg sistema. U pitanju su dva specifična mišića u telu koja pokazuju kako su ruke povezane sa glasom, odnosno noge sa disajnim mehanizom:
Omohyoid mišić
(omos – rame, hyoid – lebdeća kost u predelu vrata)
Omohyoid mišić direktno povezuje hyoid kost ili celu strukturu larinksa (grkljana, u kome su smeštene glasne žice) sa lopaticom. U prevodu, ako iz nekog razloga imamo tenziju u predelu ramena, to direktno utiče na pokretljivost i slobodu larinksa.
Psoas Major mišić
Psoas Major mišić povezuje noge sa kičmenim stubom. Početak ovog mišića je u lumbalnim, odnosno donjim torakalnim prišljenovima, što je istovetno mestu dijafragme u telu, našeg glavnog disajnog mišića. Tenzija u nogama tako direktno utiče na kvalitet i slobodu daha.
2. Odnos glave I kičmenog stuba direktno utiče na glas
Larinks (grkljan), u kome su smeštene glasne žice, visi sa lebdeće kosti (hyoid) koja je zakačena za specifičan mišić (mastoid process) na lobanji. Ako je glava povučena na dole, ka kičmi, vrat i mišići grla će biti napeti i torzo će postati zgrčen. Taj višak tenzije će ograničiti disanje i vokalnu produkciju. Glava je prva, ona vodi telo. Kod svih sisara je tako jer su na glavi smeštena čula koja nas informišu o spoljašnjem svetu. Dozvoli joj da se slobodno desi na vrhu kičmenog stuba. To će pomoći vokalnom mehanizmu da slobodno visi sa nje, a mišićima torzoa da rade nesmetano, bez dodatnog napora.
3. Nelagoda i bol u grlu posledica su hronično napetih i skraćenih mišića
Kada je angažovan komandom nervnog sistema, svaki mišić može da uradi samo jednu stvar – kontrakciju. Ipak, ako je određeni mišić (ili grupa mišića) uvek uključen, i bez mogućnosti otpuštanja tenzije i rastezanja u svoju punu dužinu, može postati hronično kontrahovan. Posledice hronične angažovanosti mišića su inflamacija (upala) koja izaziva nelagodu i/ili bol. Važno je da učimo kako da pristupimo dubokim, potpornim mišićima u telu. Na taj način ublažavamo bol i napetost, dozvoljavajući hronično zategnutim, površinskim mišićima da se oslobode u svoju punu dužinu i omoguće veću fleksibilnost pokreta.
4. što više upravljamo svojim disanjem to manje imamo kontrole
Naš respiratorni sistem je neverovatno dinamičan, inteligentan i responzivan. Kad udahnemo mišićnim naporom, ili pokušavamo da angažujemo određene mišiće dok dišemo ili pevamo, mi zapravo ometamo prirodan proces disanja, što posledično inhibira glas. Dah je kao osnovno gorivo glas, svaka promena koja se tiče daha neminovno utiče na glas.
Umesto da pokušavamo da radimo na svom disanju, možemo da istražimo navike koje nam stoje na putu daha i sklonimo viškove. Sa manje mišićnog napora moći ćemo da dozvolimo dah koji odgovara našim trenutnim pevačkim potrebama.
5. Glasan udah je znak nepotrebne napetosti u vokalnom traktu i telu uopšte
Navika glasnog udisanja je široko rasprostranjena kod gotovo svih pevača. Zapravo je prilično retko čuti pevača koji nesvesno udiše. Iako uobičajena, ova navika nam ne koristi, nego opterećuje naš vokalni mehanizam. Optimalan dah je nečujan i nevidljiv, kao kada mirišemo cvet recimo.
Kada obratimo pažnju na naš udisaj možemo da primetimo da li je ta navika i kod nas prisutna. Jedan od načina da se oslobodimo štetne navike je da dok dišemo mišićima obezbedimo veću širinu i dužinu.
6. Imamo dvadeset i četiri rebra, po dvanaest sa obe strane, koja su dizajnirana da se kreću
Naša rebra su dizajnirana za kretanje (gornja i donja imaju različit stepen pokreta). U predelu leđa, rebra su prikačena za kičmu preko pokretnih zglobova. Napred se vezuju za grudnu kost preko hrskavice (slično tkivo imamo u nosu i ušima). Kako jedan učitelj kaže: “Ako dozvolimo rebrima da se pomeraju kako je priroda namerila, disaćemo optimalno”.
Kao zadatak može da posluži da istražimo ovaj pokret u svom 3D obliku. Možemo koristiti i samododir da bismo se povezali sa njima.
7.PLUĆA SU SMEŠTENA U GORNJEM DELU TRUPA, A DIJAFRAGMA LEŽI TAČNO ISPOD NJIH
Tri važne činjenice o plućima:
1. Pluća se protežu visoko, do ključne kosti.
2. Na leđima je više plućnog tkiva nego napred.
3. Tačno ispod plućnog tkiva nalazi se dijafragma, veliki poprečni mišić koji odvaja grudnu i stomačnu duplju i kreće se gore-dole.
Mnogi pevači su dobili instrukciju da dišu u stomak. Ovo može biti korisna poruka da se pokrene ceo torzo, ali često se shvati bukvalno.
Jedino mesto gde vazduh ulazi u respiratorni trakt su pluća, koja su smeštena mnogo više od stomaka.
8. Dijafragma se ne može direktno kontrolisati
Pošto nema proprioceptivne nervne završetke zadužene za oset, ne možemo direktno izolovati i kontrolisati našu dijafragmu. Pored toga, dijafragma je prvenstveno mišić udisaja, a kako pevamo na izdisaju nije potrebno, niti moguće, podržati ton dijafragmom.
Nemoguće je izvršiti bilo kakvu direktnu kontrolu nad kretanjem dijafragme osim prirodnim, refleksnim disanjem i kontrolisanim izdahom tokom pevanja. Ostavimo dijafragmu na miru, i dok dišemo i dok pevamo.
9. Sarađujući sa prirodnim dizajnom možemo pevati sa lakoćom
Razumevanje osnova kako je naš ukupni sistem um-telo-glas dizajniran pomaže nam da eleminišemo napetost iz tela i lakše dopremo do glasa. Odvojiti vreme da naučimo o svom sopstvenom instrumentu jedna je od najboljih investicija koje možemo uložiti u svoje pevanje. I uvek kada učimo o delovima mi učimo o zakonitostima celine, jer svaki deo nosi principe celine. Bez osnovnog znanja-iskustva o činjenicama iz anatomije teško da možemo da govorimo o slobodi glasa.
10. Slobodan glas traži vreme, posvećenost i strpljenje
Svaka sloboda zahteva vreme i strpljenje. Učeći o glasu, naše celovito biće prima nove informacije, u tempu koji je odgovarajući da se one svare i integrišu u sistem. Nekome je izazov stabilnost sluha, nekome stvara poteškoće da peva pred drugima recimo. Svi smo veoma različiti i važno je da poštujemo svoju meru i granice mogućeg u datom trenutku.
Literatura korišćena za članak:
1. Knjiga “Anatomy of the voice”, autor Theodor Dimon, North Atlantic Books, 2018
2. Knjiga “Your body your voice”, autor Theodor Dimon, North Atlantic Books, 2011
