U današnje vreme prisutno je mnogo teorija šta je optimalno disanje. Namerno ne kažem pravilno, jer je način disanja uvek uslovljen kontekstom, i to je zasigurno najvažnije razumeti. Te disanje u određenom položaju, te brojanje sekundi udaha ili izdaha, pa striktnih paterna koje bi trebalo vežbati do perfekcije. Toliko oprečnih gledišta i mi zbunjeni pred njima, sa sve većim nepoverenjem i upitanošću da li smo uopšte sposobni da obavljamo jedan organski proces kakav je disanje.
Za početak, dobra vest je da čim dišeš (I breathe therefore I exsist), već umeš to da činiš. Svakim novim udahom, i sada, dok ovo čitaš, potvrđuješ da je tvoje telo samo u potpunosti sposobno da te snabde kiseonikom svake sekunde tvoj postojanja. Dišeš, dakle postojiš. Druga dobra vest je da ne postoji jedan apsolutan i univerzalan obrazac disanja primenjiv na svaku situaciju. Dah se prilagođava našim trenutnim metaboličkim potrebama i to se u najvećem broju slučajeva veoma uspešno dešava spontano (deca su dokaz ove tvrdnje), ili ga pak mi možemo svesno usmeravati, da svesno služi trenutnim potrebama. Disati u skladu trenutnim glasovnim (muzičkim) potrebama znači podržati glas dahom, dati mu optimalnu količinu energije (goriva). Da se ne bismo gubili u strogim polaritetima koncepta znam/ne znam i pravilno/nepravilno, važno je da upoznamo činjenice koje nam telo apriori nudi.
Prema mom iskustvu, mitovi koji su pred vama prave najviše problema, stoga se nadam se da će služiti i razjasniti najčešće dileme o disanju. Saznanje o mehanici disanja ima za svrhu da
#1 mit – disanje “na stomak” je najbolji način disanja
Realnost: Anatomski je nemoguće disati stomakom. Dok mnogo učitelja ovu instrukciju prenosi kao metaforu, da bi učenik izbegao plitko disanje samo gornjim, torakalnim delom trupa, često se desi da je rezultat doslovno shvatanje. Rezultat bukvalnog prevoda “na stomak” je povlačenje trupa na dole koje posledično stvara nepotreban pritisak na kičmu i celokupan vokalni mehanizam.
Rešenje: Upoznati se sa preciznom mapom tela koja se bazira na prirodnom dizajnu i balansu delova celine.
#2 mit – NEOPHODNO JE DA DAH UZMEMO SA NAMEROM
Realnost: Uzeti dah “namerno” ili sa namerom stvara dodatnu tenziju i rigidnost jer ometamo prirodnu elastičnost torza. Najefektivniji udah dešava se kada dozvolimo dah spontanim pomeranjem rebara. Da li ste ikada primetili kako na kraju neke fraze pesme, vazduh sam dođe nazad do pluća bez napora? Upravo jer proces disanja započinje izdahom. Udah se dešava bez napora kada je prirodan odgovor na izdah.
Rešenje: Koristiti kontrolisani izdah (kao u usporenom snimku da otpustimo jedno m ili jedno ahhh), I kada dođemo do kraja izdaha dozvoliti da se udah sam desi, uspomoć spontanog poketa torzoa. Dopuštanje da se rebra rašire, a čitav torzo bude elastičan, pun prostora. Kada otpevaš neku muzičku frazu, umesto da “uzmeš dah”, počni od kontrolisanog izdaha i sačekaj da se desi refleksan, prirodan udah.
#3 – dijafragma i mišići abdomena mogu da “podrže” glas
Realnost: Glas se dešava na izdahu, to je prirodni poredak stvari, a kako je dijafragma primarno mišić udisanja, fizički je nemoguće da bude uključena u podršku za glas. Kada pevamo, cilj je da oslobodimo dah na postepen, ravnomeran način. Abdomnalni (trbušni) mišići mogu jedino pogurati dah brže, snažnije, što je sasvim suprotno našem pevačkom cilju. Koordinisana akcija celovitog torza je ta koja daje glasu doživljaj podrške, ili još preciznije – potpore.
Rešenje: Uključiti celo telo u ideju podrške dahom. Izbegavati kolaps održavanjem prirodne, uspravne koordinacije.
#4 – vežbe disanja su najbolji način da unaprediš dah
Realnost: Disanje je prirodan proces i ako ometamo njegove prirodne zakonitosti izazivamo posturalnu neefikasnost i vokalni napor. Vežbe disanja, naročito kada se rade van konteksta, mogu samo da naglase loše navike koje smo stekli tokom života. Ako se habitualni obrasci disanja i posture ne otkriju, vežbe disanja samo održavaju navike. Poboljšanje disajnog procesa je gotovo uvek stvar sklanjanja viškova, a ne dodavanja.
Rešenje: Umesto vežbi disanja, probaj da uradiš detektivski posao i saznaš kako sputavaš prirodne mehanizme svog disajnog dizajna. Uobičajene navike široko prisutne jesu skraćivanje, povlačenje, stezanje i zatezanje tokom disanja.
#5 – da bi glas bio konzistentan dah treba da koristimo MEHANIČKi
Realnost: Dah je život, dokaz života. Dah je emocija. Kao vrsta kojoj je dato da neguje svoj umetnički izraz, neophodno je da imamo fleksibilnost i spontanost u dahu koju god muziku da izvodimo. Mehaničko disanje vodi do mehaničkog pevanja.
Rešenje: Umesto da razmišljamo o dahu i vazduhu, hajde da mislimo kakav zvuk želimo da čujemo, i pustimo da celo telo bude slobodno da proizvede takav zvuk. Ne forsiraj ništa da se desi; pitaj sebe šta želiš da preneseš i desiće se spontano.
Kao što kaže vokalni pedagog Joyce DiDinato:
“Ne možemo nikada glas učiniti punim, možemo mu samo dopustiti da zvuči puno/da bude pun.“
(“We can never make the voice full-sounding, we can only let it be full sounding.”
