“Živo se bez nevolje ne sme komadati; ukoliko se više izdvoji iz nedeljive celine, utoliko mrtvije i necelishodnije. Na vrhuncu nedeljivosti tek je najmoćniji život.
Umetnost je nedeljiva. Raznolikost u njenom ostvarenju samo dokazuje prisustvo jedne te iste raspevanosti duha: Leonardo peva kroz lik ono isto što Betoven slika kroz ton. Ne osetiti to znači ne biti još dozreo do umetničkog čustva.
Što se naziva stilom i temperamentom samo je siguran ključ da se prodre do istovetnog bivanja u srži: setna je radost i od tihog Leonarda, i od bujnog Mikelanđela. Rekao bih, reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.
Te i prepirka o tome koja je umetnost najviša, kojoj da se da prvenstvo, samo stvori pometnju i zavede ponekog tvorca s plodonosnog puta, kad u stvari Leonardovi argumenti za slikarstvo samo potvrđuju Betovenovu muziku. To je kao i sa verama: bore se svaka za svog Boga, a on je jedan.
Ima samo dve grane izraza: u prostor i u vreme, tačno kako su sagrađeni oko i uho da prime. Ili stvarnije kazano, kroz lik se umetnik istovremeno izrazi kao pesmom koju najednom čujemo (bivanje je tu uhvaćeno u najsržnijem trenutku za večnost); dok muzika (kazujući istom figurom) vremenski razvija što je ustalio lik. I tu i tamo, dakle, bivanje je istovetno.
U muziku pored poezije brojim još i živu reč.
Velika je praznina što se nije stvorio pojam da obuhvati sve vremenske izraze ujedno. Većma bi se tada bilo načisto da je glas kojim se što kaže stariji od same reči.
Suština govora je u specifičnom talasanju glasa: svaki zvuči svojom nedokristalisanom melodijom. Ona je pokret ka izražaju; dok pojmovni izrazi, reči, samo su kao opiljci železa koji se ovako ili onako usmeravaju u magnetskom polju melodičnog strujanja.
Oslušnimo govor, u ovom slučaju najbolje seljaka, čija melodija dodirima s tuđinskim još nije izgubila svoju čistotu: u dizanjima glasa i padanjima, koji teče neprekidno, iričuju se nečiste kvarte, sekunde, terce. To najpre pogodi, to što pođe iz veće dubine bića, ta iskonska melodija; reči samo posle naiđu kao oivičenje u svesti već prenetog treptaja od duha duhu. Ne pomaže ni najjači argumenat, ni najžilavija logika, ako duh nije istinski ubeđen: tek tada pođe cela, iz celog bića nedelima misao kao muzički hitac.
Mogao bi se uspostaviti neprekidni niz prelaza od običnog govora do čiste muzike, i videlo bi se kako melodija od skrivene biva sve ispoljenija, dok se najzad ne oslobodi pojmovnog balasta. Poezija bi tu zauzela tačno sredinu između dva pola. Zato se ona u prostom narodu i kazuje samo pevanjem i nikako drukše. (I zato bi prvom ne pesniku, jer je to nepotpuno, već pevanu koji je zaboravio da je glas stariji od reči, i skrenuo poeziju u poluizraz, trebalo udariti žig sramote u čelo.) Te najsigurnije merilo za pravu poeziju je, ako glas kazujući je nehotice pođe u melodiju.
Između govorne, dakle, i melodijske linije jednog naroda postoji samo razlika u stepenu razvijenosti; ili: što se blagoglasno izvije iz frule, samo je krajnje rascvetanje onog što ubogo svaki dan polazi svima iz grla. Te koliko govora, odn. naroda, toliko i melodika.
Nije muzika sveopšti jezik osećanja: i na onu najvišu, koja već pripada svem čovečanstvu, trebalo se navići slušanjem: jer je i ona prvobitno pošla iz samo jednog govornog korena, i u svojoj se rođenoj prirodi rascvetala.
Oslušnimo nikad neslušani jezik: jasno mu čujemo melodiju, i sve jasnije ukoliko nam je nepoznatiji. (Dosledno, rođene melodije govora najmanje smo svesni.) I u čemu god ta tuđa linija odudara od naše, začudi nas, čak i zagolica na smeh. Ili muzički rečeno, tuđa nam nikad ne leži kao svoja rodna i valja sebe kao instrumenat dugom navikom preudešavati, pa da nas dirne u živac. A što ipak narod narodu nesravnjeno pre melodijski nego jezikom dostruji, znači samo toliko da su melodijski mnogo srodniji negoli jezično, i da je melodija sila kojom duh prokrči put daljim pobedama.
Borba je, dakle, posredi, ona iznutra do u srž čovečije prirode.
Koji se narod iz najveće dubine sebe melodijski izrazio, tome je uspevalo da bukvalno najezdom svog duha poplavi često puta daleko izvan svoje najbliže okoline. Muzička poplava ravna je religijskoj: milioni se bića, biva, poviju pod melodijskim odnekud dahom, a da i ne slute koji je i gde taj narod čijim se najintimnijim treptajima pokorilo. Ali se onda za toliko zatrpaju svoji rođeni izvori.
Ima dve velike poplave u našem krugu: talijanska i ruska. Za germansku, i pored Betovena i Baha, ne može se sa sigurnošću tvrditi. (Ima u njenom talasu nečeg bastardnog.) Koja sreća, da su ta dva genija bili koreniti Talijan ili Sloven.
Postoji dakle nepobitno pre maternjeg jezika, i kao njegov koren, maternja melodija. Ona bije iz iskonskih slojeva čovečije priroda; ona ovaploćuje reč i ton u živu silu duha; ona je ta kojom se iz podsvesti prodire u podsvest. I, ne treba se varati, zajednička je svem narodu kao i sam jezik. Te samouvereno je i neznalički tvrditi da pojedinac, makar koliko bio obdaren, može stvoriti svoju melodiku (u najboljem slučaju već postojećoj samo da svoj obrt): to je ništa manje nego da bi stvorio svoj zasebni jezik. (Zaboravlja se da umetnik nagonski traži u sebi što će najzaraznije pogoditi ostale: vadi iz najdubljih slojeva sebe, iz geoloških ostataka možda negdašnjeg genija vrste; izražajno je promašio ako ne pogodi najveći broj.)
Maternja melodija u najčistijem izrazu neka se oslušne kod deteta kad zapevuši (ono drukše i ne može) svoju tek začetu misao ili kod primitivca (čije je kazivanje već pola poezije): odatle do prave melodije samo je stupanj ili dva.
Reda radi, koliko da se dovede stvar do opipljivosti, evo samo jedan primer: Majka te nemala kad se iole osećajno izgovori, daje, približnu ovoj, melodiju:
Bitno je u njoj prisustvo kvarte i sekunde, koje su nastale: prva iz oblog padanja glasa u snažnom naglasku, druga iz veze nenaglašenog te sa prvim visoko naglašenim slogom u nemala. (Sigurno nije puki slučaj da baš ta dva intervala karakterišu našu narodnu melodiku; i da će se ovako muzičkim proučavanjem poezije, osobito narodne, doći do plodonosnih otkrića.)
Šta našima preostaje posle tolikih procvata muzike sa mnogih strana?
Vratiti se u najbukvalnijem smislu maternjem jeziku. Treba za to velikog posta i kajanja: duh nam više nije čist; i suviše ga gostoprimno otvarajući za sve melodijske talase sa svih strana, do u životnu srž stali smo se melodijski remetiti; a to znači: kad bi da se najprisnije, iz najličnije svoga, izrazimo, skrene nam od nemoći glas u tuđe, te ne budući više ni ovo ni ono, zamre na pola puta. Dabogme, u tom je slučaju najspasonosnije ne mučiti se uzalud.
Tolika primljivost potekla je iz zablude da se opštečovečanski izraz da uhvatiti iz vazduha iz belog sveta. Ne. Posredi je samo optička obmana: vrhovi se dodiruju svojim atmosferama, ali samo oni koji korenom duboko prodiru u svoje rođeno tle. Drukše se ne doseže belom usijanju izraza.
Dva su stava primanja: aktivan i pasivan. Kad se duhom stane na svoje noge, kad je od najzabačenije žilice do najeteričnijeg treptaja misli čovek jedan i svoj, onda se ne samo odoljeva spoljnim talasima, nego još oni deluju plodonosno i budeći (a ko je od nas u duhu ceo i potpuno svoj?). Mora u žiži ličnosti da postoji nerazorimo svetilište sebe kroz koje, i kad prodre primljeno, ma iz najveće tuđine i daljine, prelomi se u naš najličniji obrt. To je aktivno primanje. Ili drugim rečima: na sve melodijske nadražaje spolja reagirati svojom ličnom melodijom osećanja i misli. — U obratnom slučaju, kad se ropski prima, kad se sva sila ličnosti utroši na navijanje i podešavanje ka tuđem, poslednji kamen na kamenu sruši se, i nastane duhovni pad ličnosti. To je pasivno primanje.
Kod nas se tek postavilo pitanje izražaja: zašto, ukoliko i progovorimo istinski, posrnemo brzo i malakšemo? Duh nam još nije sav iz svog nerva, te glas i kad istinski pođe, sav izlomljen stigne do u izražaj savlađujući u samom sebi tuđe neke melodije lakomo sa svih strana prisvojene. Jer mi smo bili te sreće da za sto godina duhovno prejurimo put kojim su se Francuzi, Talijani, Anglo-Saksi najlak kretali deset stoleća.
Još uvek stoji otvoreno, i zašto ne reći, tragično po naš duh pitanje: otkuda da narod, prebogat u muzičkom folkloru, najednom rađa pokolenje koje se potuca za melodijskim izrazom?
Nije li ovo uzrok: Kolektivno, u narodnoj muzici i opštem izrazu, zaista smo dosegli vrhunce. Ali to je samo osnova, plodno tle da iz njega nastanu veliki pojedinci; a oni nisu nastali; nije se nijedna jedinka, kad je već nastao sudbonosan trenutak za formiranje individue, toliko žilavo držala svoga tla da bi uistinu donosila rodni plod; nego se razvijala, u nezavidnom položaju, pod moćnim melodijskim strujanjima iz tuđine. Imala se gotovo suludo razbijati glava o svoje još nedirnuto, u trenutku kad su drugi daleko već bili odmakli u istom rodu izražaja, i nudili gotova, ali svoja, rešenja. Izabralo se ovo drugo možda pod pritiskom straha da ne pukne kičma u svome. Za tragični položaj tražila se jaka kičma, a nje nije bilo.
Onda se, kao što je proniknuo g. Dvorniković, ono najprisnije svoje skorojevićki zabacilo u kutove stida.”
Tekst: Momčilo Nastasijević, Esej “Za humanizaciju muzike“, Nolit, Beograd, 1963, 138 strana (Pesnik o umetnosti i poeziji)
Slika: Pierre Puvis de Chavannes, The Sacred Grove Dear to the Arts and Muses, 1884
