Časovi pevanja i muzički izraz

Časovi pevanja i muzički izraz

Tema izražavanja i izraza odnosi se pre svega na izvođenje muzike. U trenutku kada pevamo ili sviramo, osim što proizvodimo tonove i izgovaramo lirike, ostavljamo i parče sebe sa pesmom. To parče je naš muzički izraz.

Razmišljajući o izvođenju muzike prisetila sam se svoje glavne muzičarske polarnosti: analitičar i izvođač. Analiza muzike dolazi iz glave, misaonog i verbalnog dela mene, štelovanog za profesuru i prenošenje znanja. Osim analitičarke, udubljene u knjige i teoreme, postoji i ona druga, koja izvodi muziku, ona koja svira i peva. Izvođenje muzike ponajviše dolazi iz neverbalnog, telesnog dela mene. Upravo je taj deo zadužen za izražajnost, odnosno muzički izraz. U njemu su smeštena najrazličitija osećanja i senzacije: od stida, sramežljivosti i podrhtavanja, pa sve do osećaja punoće i rasplamsanosti, otvorenosti i prijatnog mira. Dok pevam ili sviram, u meni se neretko odvija i borba između pomenutih aspekata. Svaki traži svoje mesto na kome će se ispoljiti. Analitičarka daje pažnju preciznosti u ređanju tonova, razmišlja o frazi, dinamici, dahu i ukrasima. Ona druga, telesna i prepuštena samom činu izvođenja, pliva sa muzičkim tokom i nadolazećim osećanjima.

Drugim rečima, izvođenje muzike nas angažuje na dva plana:

1. kognitivni, misaoni

Kognitivni deo nas tiče se veštine oblikovanja i praćenja glasa. Uz pomoć njega artikulišemo ton, precizno pogađamo tonove, pratimo metriku i ritam pesme, oblikujemo muzičku frazu i celinu, izgovaramo tekst pesme. Zatim razmišljamo kako je položena vilica, da li smo uzeli dovoljno daha i u koji deo lica ili tela smo poslali ton. Ovaj aspekt izvođenja je važan zato što drži pesmu “na okupu” i uspostavlja izvesnu vrstu kontrole nad procesom pevanja. Bez njega nema svesnog praćenja muzičkog toka.

2. neverbalni, telesni

Telesni aspekt izvođenja ima drugačiju ali jednako važnu ulogu. Iz tog dela nas dolaze grimase, prijatne i neprijatne senzacije, takođe i dijapazon osećanja poput moći i slobode, ali i stida i nelagode. Za razliku od prve, telesna dimenzija izvođenja je mnogo spontanija i razigranija. Neki od primera su one spontane tvorevine poput pokreta koji “sami” izlaze, tonova koje smo dodali i izostavili ili improvizacija koja se niotkuda desila.

To su dve muzičke dimenzije koje smatram da su posebno važne i koje nastojim da ponudim na časovima pevanja. U sadejstvu znanja i veštine naučenog i spontanog, dečijeg igranja, nastaje naš muzički izraz.

Pokaži se(be) 

U radu sa ljudima, često čujem kako postoji implicitna podela prema prijatnosti na sve druge muzičke aktivnosti i na izvođenje. Sa jedne strane su slušanje, komponovanje, analiza muzike, a sa druge kontakt sa muzikom kroz izvedbu. Kad izvodimo muziku, ili kako se još kaže, kada “donosimo” muziku, osećamo se izloženo, transparentno, vidljivo, okrenuti smo ka spolja. Izvedba podrazumeva javnu sferu, pa tako i i mi bivamo javni. Dominantna tema koja provejava u vezi sa tim je vidljivost. Stid je česta pojava, a kako to izgleda/zvuči drugima je redovno pitanje. Važno nam je da naše izvođenje bude prihvaćeno od strane drugih, okoline, uže ili šire zajednice.

Međutim, ako se prisetimo nekih ekscentrika, poput Dejvida Bouvija, ili Bjork, ili možda Josipe Lisac, kako objašnjavamo to da su se ljudi tako nesvakidašnjeg i neobičnog stila i glasa ipak pojavili i pevali? Dok ih posmatramo, osećamo njihovu udobnost iz koje donose svoju muziku. To mesto, ta “udobna fotelja “vlastitom izrazu nije neosvojivo niti nedostupno. Ono se gradi ton po ton, melodiju po melodiju, pesmu po pesmu.

Moje različite muzičke pojavnosti

Na časovima pevanja osmišljavamo našu muzičku pojavnost kroz iskustvo pevanja. Naš izvođač dobija priliku da se pojavi u sopstvenom muzičkom izrazu. Njegova pojavnost ne mora biti jedna i prava,  naprotiv. U sebi možemo sadržati neobuzdanog rokera, meditativnog jogina i fanki plesača. Što se više izlažemo muzičkoj različitosti, veće su šanse da osmislimo nešto novo za sebe. Propustiljivost za muzičke novine: žanrove u kojima se nismo oprobali, tonove koje nismo otpevali, pesme koje smo smatrali nedostižnim, nas može odvesti na neka nova mesta na kojima nismo bili. Muzika može probuditi nešto zaboravljeno, ali i doprineti osvajanju novih elemenata. Odjednom, više ne pevamo samo balade, već i đuskamo uz ljuti pank. Od niskih tonova krećemo se i ka muzičkim visinama, raspon glasa nam se širi a pesme koje biramo su razgranatih melodija.

Muzički izraz nije statična kategorija, on može da se širi ili produžava, menja i osmišljava iznova. 

Primenjena muzika

Podeliti sebe putem izvođenja muzike, i biti vidljiv i javan, je pre svega hrabro. U umetnosti za sve ima mesta, ona dozvoljava najrazličitije izraze i stilove. I što je mnogo važnije, u umetnosti je biti drugačiji kvalitet, a ne nedostatak.

Izvodeći pesmu možemo komunicirati određenu poruku, začarati atmosferu ili jednostavno nekome ulepšati dan. Između nas i sveta kome se obraćamo stoji muzika, kao most koji povezuje u dva smera, nas sa nama i nas sa svetom. Osećaji pražnjenja, oslobađanja, blagostanja, prate puštanje našeg muzičkog izraza. Poput naglog izdaha. A kada jednom uspemo, huh, teško je vratiti se nazad.

Individualni časovi pevanja pogodno su tlo da oslušnemo sebe, i u intimnom i zatvorenom prostoru istražimo svoj muzički izraz. A onda polako, vremenom, postanemo vidljivi za još neku, brojniju publiku. Biti u dosluhu sa svojom muzičkom pojavnošću, a onda se slobodniji i lakši pojaviti se još ponegde, prikazati još ponešto.

Tražiti od muzike, dobiti od muzike i nositi dalje u život.