Svakoga dana makar jednom čujemo reč kreativan u kontestu kreativnih radionica, kurseva, metodologija učenja ili razvijanja kreativnosti u svrhu opšteg životnog zadovoljstva. Posebno se govori o kreativnosti kod dece koja se šalju na razne aktivnosti poput plesa, sviranja instrumenta, pevanja, slikanja i druge. Kreativnost je zafalila i odraslima, pa kradu vreme i tragaju za opuštajućim delatnostima i odlaze na različite radionice, svako po svojoj naklonosti. Traže osećaj razigranosti, slobode, daleko od jednoličnih poslova i obaveza.
Već dugo razmišljam o kreativnosti u obrazovanju, naročito muzičkog, i na koji način je bila tretirana u periodu mojih školskih dana. Verujem da se svako od nas seća posvećenih pojedinaca koji su uneli nove pogleda na materiju koja se obrađivala, imali hrabrosti da eksperimentišu i probude u nama detinju radoznalost.
Sigurno je da svaka nova aktivnost ili veština, kada je započnemo, ima kreativan prizvuk u našim životima, ali se vrlo često desi da poistovetimo kreaciju i reprodukciju. Čini mi se da je najveća zabluda oko kreativnosti to što se ona zamenjuje sa učenjem neke veštine. Učenje veštine odvija se kroz upoznavanje i ponavljanje obrazaca, dok je kreativnost okrenuta ka drugačijim mehanizmima od reprodukovanja onoga što dobijemo za zadatak. Kroz ovaj tekst pokušaću da ponudim rekonstrisanje pojmova kreativnost i stvaralaštvo, koji su pristuni u svim sferama naših života, a naročito u umetnosti.
Poreklo pojma
Etimologija pojma kreacija seže do latinskog creacioun – stvaranje, dovođenje u postojanje, a zatim se reč u sličnim oblicima nalazila i u drugim jezicima i kulturama.
STVARANJE – DOVOĐENJE U POSTOJANJE
Kako se pojam kreativnosti tumačio u prošlosti?
Stari Grci su verovali da su muze izvor inspiracije i nisu imali termine koji se odnose na stvaranje ili stvaraoca. Izraz “poiein” (napraviti) bio je dovoljan. Jedini izuzetak bila je poezija. Pesnik je stvarao, donosio novi svet u život, dok je umetnik jednostavno imitirao svet ideja (mimesis – podražavanje, imitacija).
U doba Rima grčko gledište biva promenjeno. Horacije zapisuje kako, osim pesnika, i slikari imaju privilegiju stvaranja. Latinski jezik je imao termin za stvaranje i stvaraoca, pa i dva izraza za glagol napraviti – facere i creare. Iako ni Grci ni Rimljani u okviru svog jezika nisu imali reči koje su analogne današnjem terminu kreativnost, mi danas likovne, muzičke i tvorevine arhitekture nazivano umetničkim delima.
Prva velika promena značenja pojma kreativnost nastupila je u hrišćanskom periodu. Reč “creatio” opisuje božansko stvaralaštvo ex nihilo (ni iz čega) koje stoji nasuprot facere – napraviti. Kreiranje i kreacije se prebacuju u domen božanskog, neljudskog, i prestaju da se vezuju za delatnosti čoveka. Umetnost se razdvaja od kreativnosti a pripisuje se aktivnostima Boga kao apsoluta.
U doba renesanse, prvom periodu modernog vremena, čovek vraća svest o vlastitoj slobodi, kreativnosti i samostalnosti i ponovo joj daje glas. Kako govori jedan renesansni mislilac: “Kreativnost je upotpunjenje prirode, baš poput drugog Stvaraoca”. Priroda je stvoritelj, a čovek kao deo prirode i njen produžetak, stvaralac u malom.
U XVIII veku, u doba prosvetiteljstva, koncept kreativnosti se počeo češće ponavljati u teoriji umetnosti, te je povezivan sa konceptom mašte.
Tek u doba romantizma, u XIX veku, pojavila se ideja koja poreklo inspiracije traži unutar čoveka. Stvaralac se penje na nivo genija i talentovanog pojedinca koji stvara originalna dela. U pojedinim, modernim umetničkim pravcima kreativnost se dovodi u vezu sa iracionalnim, sa ludošću, nečim što je van opsega saznajnog i razuma.
Kreativna istorija umetnosti
U cilju prikazivanja kreativnosti u umetnosti, odlučila sam se da pre muzike i zvuka odaberem umetnost koja angažuje čulo vida. Posredstvom vizuelnog medija – slikarstva, možemo na direktan i brz način jasno percipirati suptilne razlike prikazanog. Temu kreativnosti ću pokušati da provučem kroz vizuelnu umetnost – slikarstvo. Likovne predstave poslužiće kao primeri kreativnih rešenja umetnika, a govoriće i o procesu kreativnosti koji ću u daljem tekstu i definisati. Priču započinjemo posmatranjem portreta od najdavnijih vremena do danas.
Ilustracija govori u prilog kreativnosti. Tema portreta je zadržana, osnovni motiv je tu – ljudski lik. Međutim, način na koji je sadržaj slike oblikovan je promenjen. Nove epohe nose svoje zakonitosti i norme, odnosno svoje definicije i modele po kojima se odvija stvaranje. Međutim, čak u okviru iste epohe postoje stilske razlike među autorima. Svaki od autora razlabavio je postojeći okvir duha vremena u kojem se zatekao u korist svoje umetničke autonomije. Promene su prisutne i na makro planu – epohe u istoriji umetnosti, ali i na mikro nivou – u izrazu svakog pojedinca. Forma je ta koja se permanentno menja i portret ima novo ruho od vremena do vremena, a opet, zadržava glavnu temu – ljudski lik.
PORTRET KROZ VREME
Prvi portreti javili su se još u starom Egiptu i prikazivali su idealizovane oblike drevnih vladara. U Rimu je najpre bio zastupljen izrazito realistički stil izrade portreta sa mnogo individualnih karakteristika, dok nije sve više idealizovan pod uticajem vladarskih kultova. U ranohrišćanskoj i srednjovekovnoj umetnosti izgubila se antička tradicija portretisanja s obzirom na to da je smatrano da ovozemaljski čovekov oblik nije dostojan prikazivanja. Veliki zaokret se dešava u kasnijoj istorji i krajem XIX veka portretsko slikarstvo gubu svoj najistaknutiji značaj usled pojave fotografije. U XX veku nemački slikari ekspresionizma omogućili su parcijalno oživljavanje ove umetničke vrste, ali više se nisu tražili realistični ili idealizujući prikazi nego samo psihološko predstavljanje. Iz navedenog se očitava da je svaka sledeća epoha gradila novi vizuelni jezik kroz labavljenje prethodne. Takav postupak će na kraju dovesti do apstrakcije i brisanja ivica ljudskog lika. Ili do fotoaparata umesto štafelaja. A u našem vremenu do možda hologramskih tvorevina.
ISTA TEMA – RAZLIČITA REALIZACIJA
Novi pogledi na kreativnost – labavljenje i stezanje
Kako razumeti stvaralački proces i sve promene u istoriji umetnosti koje su se iznedrile usled stvaranja? Po kojim mehanizmima su umetnici stvarali i menjali stil, osvajali nova sredstva izražavanja, odnosno jezik kojim su se služili? Kako bismo bolje razumeli princip stvaranja, poslužiću se za mene najsmislenijom perpsektivom o stvaranju i kreaciji.
Najbolje objašnjenje kreativnosti ukazalo mi se na konstruktivističkoj terapeutskoj edukaciji koju već duže vreme pohađam. Iako se izraz kreativnost u konstruktivističkoj psihološkoj teoriji koristi u mnogo širem smislu, nalazim da je dobra pomoć u razumevanju kreativnosti u užem smislu, konkretno umetnosti, još konkretnije muzici o kojoj ću govoriti. Veoma pragmatičan stav o kreativnosti podsetio me je koliko je kreativnost ovozemaljska stvar i kako ne moramo da čekamo da nas pogodi strelica Boga kreativnosti, već je sasvim dovoljno da se izložimo ciklusu kreativnosti.
Ciklus kreativnosti, kako ga naziva osnivač konstrukivističke teorije Džorž Keli, sastoji se iz dve faze: labavljenje (loosening) i stezanje (tightening). O čemu je reč? Da bi bilo šta novo nastalo, nešto staro mora biti dovedeno u pitanje. U prevodu, prvi korak u ciklusu kreativnosti jeste da načnemo nešto poznato i staro. U kontekstu muzike, sve što smo sakupili do sada: muzika koju smo slušali, načini na koje smo pevali, stilovi za koje smo se opredeljivali, odnosno naše celokupno muzičko iskustvo.
Bilo da je reč o pevanju ili stvaranju (komponovanju) muzike, prva faza ciklusa – labavljenje je poziv da stare, utabane poglede dovedemo u pitanje. Kako rastvoriti tvrde i stare strukture: način pevanja, pokreti koje koristimo, stav ili disanje. Primenjivo je i na najočiglednije promene, recimo našeg položaja tela dok pevamo, pa sve do kompleksinijih procesa poput komponovanja muzike. Da bismo prevazišli sadašnje, potrebno je olabaviti staro iskustvo. Labavljenje nas podstiče da eksperimentišemo, prepuštamo se imaginaciji i zamišljamo potencijalno. Spajanje nespojivog, ukrštanje starog i novog, u prvi mah je neuhvatljivo i haotično. Stiv Džobs je rekao da je kreativnost zapravo povezivanje, dovođenje stvari u vezu. U svetlu ciklusa kreativnosti, sve što imamo u dosadašnjem muzičkom iskustvu jeste alat u našoj radionici kreativnosti sa kojim možemo da krenemo u proces.
U praksi to izgleda kao rastvaranje postojećeg oduzimanjem starih, ili dodavanjem novih elemenata. Ako je moj uobičajen stav dok pevam nepomičan, kako bi bilo da pokrenem samo jedan deo tela, recimo ruke? Ukoliko uvek pevam spore pesme, birajući ih po tempu, kako bi bilo da probam i brže ritmove ? Dovoljno je da promenimo jedan element i dobijemo potpuno novu konstelaciju. Ako zamislimo svoju omiljenu pesmu, i promenimo samo jedan muzički element, recimo instrumente koji sviraju, u rezultatu ćemo dobiti sasvim novu pesmu. Minimalne promene imaju veliki odjek na celinu.
Kada je stara struktura načeta i kada iz šešira mogućnosti uključimo nove elemente, nastupa druga faza ciklusa – stezanje, artikulacija i davanje ivica. Trenutak kada se odlučujemo i učvršćujemo strukturu iskreiranog. Kao primer može poslužiti komponovanje pesme ili kompozicije. U moru nota, kompozitor se odlučuje za određen raspored tonova koji oblikuju melodiju, zatim bira specifične instrumente koji će tu melodiju odsvirati na način na koji je zamislio, takođe bira tempo u kome će se izvoditi melodija, i razne druge muzičke komponente koje učestvuju u izgradnji muzičkog toka. Ako govorimo o muzičkoj epohi, umetnik će u jednom izdanju zateći jezik, kroz labavljenje će ga menjati, i u etapi stezanja ga definisati u stil, sopstveni ili stil epohe, ili čak oba. Faza stezanja govori o granicama nove konstelacije koja za cilj ima njeno definisanje. Bez stezanja nema završenog proizvoda, bila to pesma, muzička epoha ili nešto treće.
Za kraj
Kao zaključna misao dolazi mi ona koja me je i navela da pišem o kreativnosti. Mit o kreativnima i onima koji to nisu ne može da opstane ako stvari posmatramo kroz prizmu ciklusa kreativnosti. Svima nam je dostupno da labavimo i stežemo da bismo kreirali nešto novo za sebe. Labavljenje kao otvaranje procesa i stezanje kao zaokruživanje i zatvaranje novostvorenog dela.
Repetivnost, uvežbavanje istih pokreta, rad po šemama i obrascima je važan, ali nije kreativnost već ovladavanje veštinom. Kreativnost je spoj labavljenja i stezanja i zahteva drugačiju vrstu napora. Ona zapravo izasta iz učenja i ponavljanja. Što se više izlažemo iskustvu učenja i ponavljanja u nekoj veštini ili oblasti, to smo otvoreniji za prevazilaženje naučenog. Ideje u novim kombinacijama i konstelacijama javljaju se srazmerno iskustvu i poznavanju određene oblasti.
Ciklus kreativnosti poteže pitanje granica i slobode u stvaralaštvu. Stezanje iscrtava granice, dok labavljenje te iste granice bledi ili briše. Kreativnost postupa po “zakonima” cikličnosti, a ne linearnosti. Krajevi su uvek otvoreni. Posle svakog stezanja može nastupiti novo labavljenje. Otuda stvaralački proces nikada nije završen do kraja, a svako delo je otvoreno onoliko seže naša imaginacija.
Muzički prikaz kreativnosti na pesmi Happy birthday:
