Kao neko ko strastveno i predano sakuplja načine učenja, kako pevanja tako i teorije muzike, često sam sebe nalazila u najrazličitijim eksperimentima. Danas sam zahvalna na iskustvu, jer sve te pristupe mogu da poredim ili ih kombinujem, primenim u radu, a ovde i javno podelim svoja zapažanja. Mišljenja sam da nam muzika daje mnogo prostora za eksperimentisanje: muziku možemo da slušamo, analiziramo, izvodimo kroz sviranje i pevanje. Muzika nam još može služiti kao gorivo za ples, rad ili odmaranje. Još jedan aspekt muzike, najmanje zastupljen u školskom obrazovnom sistemu, jeste stvaranje muzike. Kada je reč o muzičkom obrazovanju, pedagozi govore o muzičkom četvrstvu, naglašavajući njihovu optimalnu unutrašnju povezanost:
- Muzičko znanje i razumevanje
- Slušanje muzike (apercepcija)
- Izvođenje muzike (sviranje ili pevanje)
- Stvaralaštvo (komponovanje)
U školi su pobeđivale kognitivne delatnosti:
učenje – pamćenje – analiza. Sve ostale muzičke dimenzije bile su skrajnute, posvećivano im
je nedovoljno vremena i pažnje.
Znanje – razumem muziku
Informisanost i znanje o muzici
angažuje kognitivne sposobnosti.
Znanje i razumevanje u muzici podrazumevaju prepoznavanje osnovnih elemenata
muzičke pismenosti. Muzika ima svoje pismo i jezik koji se uče kao i bilo koji
drugi. Znanje o muzici pripada domenu muzičke teorije: osnovni elementi muzičke
pismenosti, veza između muzičkih elemenata i izraza, muzički žanrovi,
istorijsko-stilski periodi u muzici, ali i mnoge druge oblasti. Jedno muzičko
delo, pesma ili kompozicija, ima takođe svoju formu i strukturu. Poznavanje
tipičnih formalnih rešenja i obrazaca utiče na poimanje bilo kog muzičkog dela.
Slušanje – slušam (pratim) muziku
Slušanje muzike obuhvata raspoznavanje
izražajnih elemenata muzike, izvođačkog sastava, muzičkih žanrova itd. Svaku
teorijsku oblast neophodno je dopuniti zvučnim primerom i teorijsko znanje spojiti sa zvučnom
slikom. Osim teorijskog znanja o istorijskim epohama u muzici, zvučno identifikovanje konvencija
određenih perioda u muzici predstavlja osnovu kada govorimo o analizičkom
slušanju muzike. Tek tada smo u stanju da diferenciramo muziku baroka od recimo
moderne muzike, pop muziku od jazz muzike itd. Svaki od perioda u muzici ima
svoje jedinstvene muzičke konvencije po kojima se muzika osmišljava.
Izvođenje – sviram/pevam muziku
Pod izvođenjem se misli na sviranje ili pevanje. Muziku je moguće izvoditi “po sluhu”, “na osećaj”, ali i svesnije, uz poznavanje gore pomenutih dimenzija. Ni jedan od pomenutih načina nije dobar ili loš po sebi, pitanje je šta želimo od muzike. Izvođenje muzike je centralni deo na mojim časovima pevanja, klasičnih individualnih ili u okviru muzičkih programa “Lična plejlista” i “Muzički vremeplov”. Uz izvođenje uvek ide i lični izraz, način na koji smo doživeli, razumeli, označili neko muzičko delo. Kako muzika ne postoji bez čina izvođenja, ovo je veoma bitna dimenzija.
Stvaralaštvo – komponujem muziku
Muzika je proizvod stvaralačkog čina, muzika nastaje preko procesa stvaranja. Stvaralaštvo razumem kao najslobodniji od svih aspekata muzike. Ono ne pada sa neba ex nihilo, naprotiv. Stvaralaštvo traži poznavanje sve tri dimenzije i dovoljno slobode da se pređe granica poznatog. Osmišljavanje manjih muzičkih celina na osnovu ponuđenih modela, improvizovanje muzičkih instrumenata uz pomoć predmeta iz okruženja, odabir muzike za neki karakterisičan događaj, samo su neke od mogućnosti šta sve stvaralaštvo može da bude. Iako stvaramo uvek na osnovu onoga što smo čuli, videli, osetili i doživeli, uvek postoji sloboda da se to kombinuje na nov i jedinstven način. Sloboda da se prekorači granica doživljenog i poznatog i proba naša mera umetničkog i lepog.
Znanje o muzici nije svrsishodno ukoliko sve
ove četiri vitalne dimenzije muzike nisu zajedno umrežene. Bez povratnog odnosa
zvuka i razumevanja zvuka ne dešava se aktivna spoznaja muzike. Cilj bavljenja
muzikom nije da obrazuje profesionalne muzičare, već da nas upozna sa svim
vitalnim dimenzijama muzike i to kroz sticanje ličnog iskustva.
